***
Одавде вечност изгледа другачије.
Неиспрљана светлост рођена у снопу осећаја блиских трептају.
Видим јој контуре, чујем јој кораке, удишем снагу попут пораженог који граби последње остатке кисеоника, грлим је ауром очајника заробљеног у сопственом мраку.
Навикавам се, чекам.
Чекам.
Плави свет.
Кад све постане НИШТА.
Кад ништа постане СВЕ.
Није исто.
Расипништво времена, година.
Живота.
То безлично трагање за смислом-какав недостатак рациа!
То ноншалантно бацање година поклоњеног Погрешном.
Дотле су Други скупљали своје отпремивши их на таване својих кућа испуњених звуцима.
То трагање за мелодијом живота однело је наду.
И то право на живот- погрешно је.
Неталентовани не умеју извајати себе, компоновати арије, додати боје, стварати поезију....најлакше је гурати се с мноштвом Пинокија и чекати Мајстора.
Онда све постане обична бела футрола у коју се одлажу расходоване речи, утрнули осећаји, превелика очекивања, потрошена обећања и по неки заустављени дах.
Ништа тако добро не уверава као Стварност.
Ништа не може тако добро да сломи наду као погрешна процена.
И ништа тако добро да унизи године ишчекивања као равнодушност.
***
Твоје су речи бразде у којима нестају кораци.
Твоје су очи клопка у којој пауци плету последњу мрежу.
Ти се не везујеш нитима.
Не познајеш мекоћу бразде.
Ти не знаш.
Осећаш страст живота И показујеш коначност.
Она је твој жиг.
Зидови.
Ко си.
Шта јесте.
***
Било је твоје лице на мени.
Твоја сенка у мени.
Твоје раме уз мене.
Онда је стигао немир И постао појава.
Онда су се дланови знојили, прсти промрзли, а руке се раздвајале као тела у покрету.
И дан је отишао.
И свет је постао вртлог, чекаоница за транспорт у вечност.
Понела сам руже, речи сам већ сахранила негде.
Оставила те као мисао кад напусти мудраца. Као речи кад побегну од ужаса.
Као Ништа без Свега.
***
Лицем у ноћ као вук када завија.
Зовем.
И зовем.
Десиле су се звезде, хиљаде презривих малих издајица таме.
Зауставиле поглед, напустиле спокој, заболеле небо.
Плаво, жеља.
Плаво, чежња.
Плаво-ми.
Тебе не познаје време.
Нас не сагледава простор.
Не препознају нас димензије.
***
Дошла сам да ти кажем да “ниједна ствар не може да буде тамо где реч недостаје”.