КРНОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ
(хајдук Вук Лопушина и Зирка Кајовића )
Про Крнова синули облаци,
чивит-небо и звијезда плава,
на огњишту чекају угарци,
Пусте усне,дуге плетенице,
на ђердану застала јој рука,
мршти чело,диже трепавице,
неће Бега,а хоће Хајдука.
Коса црна, с' Гором зашумјела,
млада була, крст и мјесец куне,
Вука чека на Крновска врела,
овце поји и слуша плотуне.
Вук улеће међу седам брата,
јединицу Кајовића оте,
и док катун задња зрака хвата,
гори гора од њене љепоте.
Абдо Љуца сасијече Вука,
зорну булу рука од хајдука,
мјесто мајки чактар са буљука,
под звијездом,у поноћ закука.
Љубав Божју, васкрснула тама,
мртва Зирка одаје распрема,
жудна њедра гњију у ранама,
ни осмјеха, ни дивоте нема.
Крновом су сијевнуле зоре,
нема свадбе, нема ни зарука,
само Виле воде разговоре,
једном Була вољела Хајдука.
КОСОРИЋИ
Зовина злато просу,
небом и хладом шлива,
босоног летим кроз росу,
звона Божићна снивам.
Старица коротно,тихо,
пјевуши молитву, сама,
милујем свитања стихом,
на само мојим Водама.
Буђење Гора ме прати,
јагњећи вид милостив,
Во вјеки вјеков остати,
ту,скопчан за камен сив.
ВИДОВДАН
(Манастир Савина – Херцег Нови )
Загрли ме,грешног,Савинска Дубрава,
загрли ме ријеч,монашка и света,
чека кликтај сунца,Дурмитором трава,
чека да јој кане Сунце са Космета.
И куда ћу Себар,низ које литице,
без имена својег,без Видова дана,
како осванути без тебе Грачанице,
и бити висок,без Светих Дечана
Сјетан ходим земљом вјечитих раскола,
земљом ђеда мога,мојковачких рана,
ђед и унук никли Косовског бола,
из Васкрса српског,из Видова дана.
Грије биће шапат Светих Арханђела,
у Призрену царском,граду бијеломе,
Вила ми је Бањску у сан донијела,
јесам ли ја и сад,свој Србин на своме?
Остају ми само снови о Космету,
Остају молитвени вапаји до Бога,
Подари Господе на овом свијету,
Васкрс,несрећног мог рода Српскога.
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Поезију пише од дјечачких дана. Објавио збирку пјесама «Зов» чији су рецензенти били почивши Момир Војводић и Ранко Јововић.
Заступљен је у неколико поетских зборника. Живи и ради у Херцег Новом.