И срећа и туга и мисао дуга...
Плаво небо и сунце што греје,
што се помало смеје.
И бол и радости сети ме на наше младости,
на оне дане што смо имали
обасјане.
Да кренем даље и да заборавим све твоје мане.
У једном трену дође све да пожелиш поново.
И јуче и данас имали мир и немир у исто време.
Написаћу ти стих
Многи кажу да је љубав слепа,
али ја знам да је прелепа.
Немам храбрости рећи ти ово јавно,
зато ти пишем ове стихове тајно.
Очи су, кажу, огледало душе,
могу и најјаче мостове да сруше.
А у твојима ја сам видела сјај
и схватила да мојем јаду је крај!
У твојој близини моје срце страда,
јер у њему буди се нада.
Боји се само да не осети тугу
ако сазна да ипак волиш другу.
Не знам да ли ћеш ово схватити,
јер ти се морам тајно обратити.
Плашим се реакције твоје
Када сазнаш за лудо срце моје.
Ове ти стихове, драги мој, пишем
да видиш да само за тебе дишем!
Чак и ако ме не будеш желео сада,
Моје ће срце заувек да се нада!
Милица Алић, ученица 3.р. Хемијско-технолошке школе у Лесковцу, члан литерарне секције Хемијско-технолошка школа, Влајкова 94, Лесковац, ментор проф. Марина Савић.