Капут живота
Обућу на себе тешки капут живота,
Прошетат ћу улицом наде уздигнуте главе то је дивота,
Откопчаћу дугмад зла и мржње пуно ме дави,
Заслужујем се растеретит тешких дугмади,
Јер у сваком дугмету осликани су душмани,
Желим да моје стазе којим корачам смјело,
Буду онакве какве је моје срце хтјело.
Лијепо ми стоји овај капут тешки,
Јер ме понекад штити од напада звијерских,
Недам да ми дугмат угуше срећу,
Јер другу шансу у животу имати нећу.
Смјело се борим против свега лошег,
На крају пута живота ионако нас чека ковчег,
Па нека пут буде испуњен срећом и миром,
А моји снови растерећени љубавним мирисом.
На сваком путу живота постоји дио пукнут,
Олује љуте и мрачне нам скривају пут,
Како би поклекли и изгубили наду,
И остали заробљени у олујном јаду.
Само они окићени правим капутом храбрости,
Устрају на путу искушења и слабости,
Не дозволи ратнице да ти капут буде терет сада,
Вец оружје и штит на путу изгубљених нада.
Сваки пут живота саткан је борбом,
Наша храброст и упорност постају нашом војском,
У олујним борбама живота пуно ће зла бити,
Али не жалости добро ће увијек побиједити.
Обуци капут живота смјело,
Биће онако како буде хтјело,
Не поклекни у првој борби и олуји,
Јер храброст и упорност у вјетру јаче струји.
Окити пут здрављем и срећом,
Јер то је оно што чини пут цестом,
Не дозволи да ти други своје олује намећу,
Јер то не чини твоју срећу.
Ко смо ми ?
Ко смо ми ?
Само пролазни путници,
Под небом ведрим,
Дишемо својим плућима једрим.
Ко смо ми?
Можда звијезда сјајна,
Што са неба понекад ужарена пада,
Под окриљем својих животних нада.
Ко смо ми?
Можда Сунце ужарено и сјајно,
Које понекад пржи оне блиске себи,
А понекад грије све око себе бајно.
Ко смо ми?
Можда Мјесец усамљени,
Што ужарено ноћу разбацује своје моћи,
Пркоси сам високо у својој самоћи.
Ко смо ми?
Можда смо само невидљива линија,
Између живота и смрти,
Постојања и нестајања.
Разиграност мог срца
Пригрлила трава росу,
Као зора сунчеву косу,
Разбацујем разигране кораке босе,
По свиленом и њежном прекривачу росе.
Осмијехом красим ливаду цвијетну,
Цвркутом среће лијечим мигрену,
Разиграна са вјетром слободним,
Пркосим злу на гранама скривеним.
Опчињена мирисом среће у зраку,
Скакућем по ливади као срна на пропланку,
Милује ми љубав образе миле и топле,
Цвркуће и врабац среће на гребену мог срца доле.
У вучијој јазбини на крају ливаде,
Сакрила сам све немире даним сакупљане и хладне,
Данас са срећом танго разиграно на ливади играм,
И сваку бол,сузу и зло негирам.
Зачарана магијом љубави и среће,
Моје срце играти никад престат неће,
Залуђена мелодијом цвркута доброте,
Моја слобода ће остат разиграна у вјетру те љепоте.
Бирам љепоту ливаде мирне,
Очима пјесника виђене,
Негирам немире скривене,
Нек остану у тами заборављене.
Мерима Хаџиагановић рођена 24.фебруара 1987. године у Сребренику гдје завршава основну и средњу школу. Живи у Грачаници.