Недостижна ми је одувек била љубав,
Среће ретке, никад трајне,
Као да је неки заборав
Оне које вешто чувам, које скривам,
О једном момку тамне косе,
Када маштам и када снивам,
О очима његовим, које пркосе.
Научих тако да стојим са стране,
Да уживам у љубави других,
А својој тражим мане,
Као да нисам једна од њих.
Пуштам је и померам се,
Нека прође, нека иде.
Не устручавам се пред људима,
Што ме саму виде.
Бити сам је жеља, могућност, хтење, потреба,
Не занима ме ко ме жели, воли или гледа,
Кад ми се у срцу и души колеба,
Зашто ми он своје мисли не преда?
Желим да му се уселим у срце,
Да будем одмах изнад ребара.
Макар и мала као пуце,
Да гледам кроз њега као са прозора.
Ако не може бити тако,
Не желим друге ни да волим.
Никад у љубави није лако,
Како да му душу своју оголим?