Та 1934. беше тако хладна, да су и вукови јако завијали осећајући несносну хладноћу и у потрази за храном које све мање беше. Трнава село подно Ћелијана , тада беше прекривена снегом иако је март. Половина марта увек донесе који зрак сунца, али овога пута није било. Родио сам се 14.марта од мајке Јулке, рођене Станковић и оца Марка, пореклом из Ниша. Алексићи су , како ми је причао отац, дошли са југа. Ту јужњачку црту , чини ми се, носе поколења. Ја нисам знао ко је краљ Ујединитељ, нисам знао ни да је страдао у Марсеју, имао сам свега 7 месеци живота.
Касније ми је мајка препричавала колико су плакале породице када су чуле за смрт великог владара. Играо сам се на ливади чувајући краве. Једном сам толико био уморан да сам заспао на ливади, а стока је побегла куд која. Сећам се само прута који је мајка , строга али праведна , донела из забрана и прописно ме истукла. Пошао сам у први разред септемба 1940. Школа је била сеоска кућа сеоског кмета. Писао сам по дрвеној табли коју је имао сваки ђак испред себе. Писао сам, брисао прва слова, али дубоко у души сам некако знао да моје школовање неће бити срећно до краја. Кажу да сам био бистро дете. Почела је зима. Децембар 1940. је био несносно хладан. Пртена торба коју ми је мајка сашила је грејала моја нејака и слаба леђа.Пао је први мрак када сам се враћао из школе. Код сеоског моста на реци Белици ме је сачекао јединствен призор. Угледао сам сивог вука који је нетремице посматрао нејако дете. Размишљао сам шта да радим. У том моменту сам се сетио очеве приче, ако ти њега каменом ,он ће тебе зубима. Гледали смо се неколико минута, а мени се чинило као да је вечност. Само сам продужио даље. Тако сам се спасао сивог вука. Препричавао сам ову причу много пута , у нади да ће некоме бити од користи.
Све је мирисало на то да ће рат стићи и код нас. Мајка је говорила да смо ми далеко , не знајући да су Хитлерови тенкови већ били на путу ка Југославији. Знали смо само оно што смо чули на радију чији сигнал смо једва хватали. Знали смо да се нешто десило 25.марта 1941. Знали смо да је кнез Павле приступио Тројном пакту. Одједном је сигнал на радију почео да шишти , и више ничега није било. Мој отац Марко је чуо код комшије да се народ у Београду подигао на ноге. Нисмо хтели да будемо уз Немце. Ја сам био мали, али дечја интуиција ми је говорила да неће бити добро. Учитељ ме је опомињао с времена на време '' Стојане, прати '' !Пратио сам и више него што сам могао.
6.април 1941. је био тако кишно модар дан. Пошао сам у школу и пролазио поред оног истог моста где сам гледао смрти у очи. Срео ме је брат Милан, који је био старији од мене, већ старији основац. Рекао ми је да су Немци напали Југославију и да се одмах вратим кући. Као седмогодишњак коме су само кликери били у глави, нисам знао шта то тачно значи. Знао сам само да није добро. Оца су мобилисали партизани. Отац је одмах отишао. Обукао униформу ,поздравио се са мајком ,пољубио нас петоро,мене, браћу и две сестре. Чувајте се – чуло се само. Мајка је дубоко уздахнула и послала нас да чувамо стоку на ливади. Оно мало слова што сам научио је било довољно да испишем свој надимак. Звали су ме Јане. Стојан па Јане. Није ми баш било јасно, али детету много тога није јасно , а не пита. Тако нисам ни ја. Мајка је увек имала хране за нас. У прозору куће крила је суво месо које је преостало од прошле зиме. Јели смо проју без сира. Остао ми је тај укус у устима као веома сладак а заправо је био страшно горак. Нјавише времена сам проводио на испаши. Од оца није било трага ни гласа. Нисмо знали да ли је жив. Једне ноћи пробусио нас је јак и туп ударац у дрвена врата. Врата су била већ расклимана, тако да је било лако ући. Ушли су Немци. Немачи командир је изговарао нешто што нико од нас није разумео. Старија сестра Гина се тако уплашила да јој се ударац срца могао видети испод спаваћице. Млађа сестра Живадинка, која је била заостала у развоју, се смејала тако јако да су Немци збуњено гледали. Мајка је пробала да рукама објасни да је она болесна. Ударала је у главу и причала ''болес', болес' ''. Старији брат Милан је био најприбранији. Средњи брат Слободан је сањиво гледао и чинило се као да једва чека да оду да се врати у сламену постељу. Претресали су све, од поњава до сламених постеља. Ничега није било. Разумео сам само партизанен, во зинд.. Претпоставио сам да траже оца. Ни ми нисмо знали где је отац. Тада сам видео хладноћу и прибраност али и германску културу. Немци нису никог ударили, нити повредили. Изашли су исто тако мирно као што су ушли.
Већ сутрадан сам од страха који је прошао мојим нејаким телом добио високу температуру. Мајка ми је стављала облоге од комове ракије на чело. Температура је била тако висока, да сам у једном моменту видео једну велику ливаду са много цвећа. Све је било предивно. Свуда је мирисало цвеће. Тако нешто рајско никада пре нисам видео.Чинило ми се да то траје месецима. Шетао сам ливадом и удисао рајски ваздух. Пробудио ме је јак мирис комовице. Дошао је свести- узвикивала је мајка. Сви су одахнули. А ја нисам знао где сам заправо био. Увек ме је мучило то питање. Шта сам ја то видео и где сам ја био. Сви смо се плашили четника. Брадата створења која су убијала жене и децу, бар сам их ја тако замишљао. Чуо сам приче од другова са којима сам изводио стоку на испашу д асу четници заклали жену и мало дете. Нисам знао да ли је то истина. Касније сам сазнао да су то једина два облика отпора Немцима. Увек сам био наклоњен партизанима.Не знам да објасним зашто. Оца Марка и даље нисам видео. Година 1942. је већ увелико трајала. Кришом сам плакао да не види мајка. Много се мучила. Нисам желео да види колико сам бринуо због оца. Мајка се много љутила на нас кад не бисмо слушали, а ми,деца ко деца. Клетве које су излазиле из мајчиних устију су биле само пусте речи, како би она то рекла. Од моје школе није било ништа, али сам макар био описмењен. Био сам уплашен како ће се све завршити, али сам се стално тешио тиме да је већ један рат био и да се завршио. Моја дечија глава је схватала да све што је почело мора и да се заврши. Јагодина је била под немачком окупацијом. Свуда је било Немаца. Некако се више нисам плашио њихове униформе,њиховог строгог лица и погледа. Веровао сам да ће нас Руси спасити. Стално сам слушао о њиховим '' каћушама '' које су покориле свет. Веровао сам да ће доћи и до Јагодине. Био сам у праву. Некако су ми три године пролетеле као руком однешене. Октобра 1944.је Рус ослободио Јагодину. Партизани су победили. Мој отац Марко је победио. Вратио се из заробљеништва. Мојој срећи није било краја. Стално сам касније слушао приче свог оца из заробљеништва. Искрено нисам запамтио готово ништа. Желео сам да заборавим све што ме је подсећало на смрт и страдање. Отац је често спомињао свог оца . Мој деда Милун је био учесник Првог светског рата. Страдао је на Солунском фронту. Никада га нисам упознао . Тих дана смо често слушали о томе. Јагодина је почињала свој нови живот. Живот који није било лако започети. У мојој глави су стално одзвањали звуци пушака и митраљеза. Слика Немца који улази у нашу кућу са митраљезом у рукама ме је пратила до краја живота. Поново је снег падао али сивог вука на Белици никада више нисам видео. Стално сам пролазио туда у намери да га спазим, али модре очи старог курјака нису биле на помолу.