На једној страни видјеле су се живице, стоке, краве и понешто говеди на поораном Косорићком пољу, а с друге стране видјела се потковица Кула Косорића и кућна врата нашега Илије Косарића. Село Косорићи, као и куће осталих Косарића, је било на узвишици поткрај чесме и крај пута према манастиру Подмалинскоме. Испод пута, доњим крајем жуборила је ријека Косорићка, преко које је био подигнут дрвени мостић још из давних времена.
Илија је причао својој прељуби Ангјелији, ћерки познатог кучког војводе Лабуда Дрекаловића, да су му биле и те како драге вјежбе с његовим коњима – а имао их је укупно 100. Заједно су вјежбали, трчали, без обзира на то да ли су путеви били каменити, стрмити, равни, блатњави или суви, ишли по стијеновитим пречицама, шумским долинама, стазама, зеленим ливадама, хладним ријекама, потоцима, горама и селима пивским, окретали се у круг, те на десно те на лијево. Журили су почесто пуним трком, на знак прста Илијиног, ријеч команде, звуци џефердара или повишеног уклетог мача. Вјешти Илија се добро сналазио као искусни јахач и чврсто сједио на седлама својих дивљих коња. Никога се није плашио нити бојао. Ишао је истим корацима попут својих славних прађедова, без много размишљања и филозофирања.
Илијини ати, и на њима бијесни коњаници, спремни у редовима су чекали на наређење за борбу. Коњи су били врло лијепи, као фијакерски коњи кочијаша по Влашкој, Сријему и Банату, црни као џађ и птице гавранице, а понеки од њих бијаху као галеби, бијели и тамносиве боје. Добро су их одгојили Илија и његови послушни коњушари. Мјештани Пиве, Рисна и Оногошта су их гледали љубоморно, а ни Турци у то вријеме немаху љепших коња. Њихов господар, свакако поносан и племенит човјек, необично их је заволио и од самог почетка поступао с њима с највећим поштовањем, пажњом и љубазношћу. Он није употребљавао бич, као многи други крвници, већ само их мазио по леђима. Бринуо се за њих исто толико колико и за себе. Трудио се максимално да им учини коњски живот удобнијим, упркос зими, влази, снијегу и осталим неприликама животним – јер знао је да ће му и те како користити за напорне и мучне послове, борбе и за далеке транспорте, преко Рагуше, Которског залива, Ливањског поља, Дувна, Жумберка и Романије.
Чули су се почесто звуци труба и копита по цијеломе Дробњаку. Илија је са својим коњаницима из земаља Восне и Херцеговине пролазио кроз многе окршаје с рђавим и окрутним Османлијама без рана и тежих повреда, али заузврат је остављао пустош – турске недужне коње прободене копљима српским, измрцварене џелате посјечених глава сабљама јунака, остављени мртви на бојним пољама Косарића, Доње и Горње Буковице и равнога Кчева. Мјештани су били уплашени од непријатељских пушака и крикова умирујућих душа, а нарочито чељади и чобани гледајући многе убијене, храбре људе са обе стране, попадалих са седла коњскијех.
Пало је много коња, а многи од њих без јахача су напуштали редове. Други су турски вазали, јањичари и коњаници протутњали оногошким крајем. Погинуло је исто тако много храбрих Косорића, међу њима осам војвода, директних потомака. Страшна је то била вијест за Европу и за цијело Балканско полуострво. Илија II Косарић-Лијовић бијаше девети, тј. посљедњи, дробњачки војвода — а према ријечима сеоских старјешина и даљњи рођак војводе Илије I Косарића.
Илији је то била сурова и љута свакодневница. Газио је дању и ноћу по земљама српским, натопљеним крвљу чета ратника и сокола; вазда је био под ватром и на челу борбене линије. Иако тешки дани, он је вршио своју дробњачку дужност с љубављу и приврженошћу према своме српскоме роду. Али једну ствар није могао поднијети – и то је нечовјечност и бездушност непријатеља – међу њима и наших изрода, продатих душа.
Без својих пријатеља и заштитника остаде наш Илија на крвавом огњишту. “Сапреше га Дробњац蔤 и кум његов, рекоше мјештани одлучног гласа. Мајка му стара снила да ћему отићи глава “као кула с неба”, ондак га спопаде страх у костима као никада прије. Илија заборави мајчине ријечи и не саслушаше њу, већ се припреми и опреми ата свога да пође код Мехмет-паше Селмановића на пријем и ручак под шатор код Пашине Воде.
Искусни Илија је улијевао људима наду, храброст и осјећај да не може бити убијен. Слијепо су му вјеровали, али не хтједе више сеоско коло породичне среће да се окреће. Ту наш несрећни и предохитриви Илија изгуби росу главу, а исту ноћ га љуба његова освјети јуначки, убивши и посјечивши џелата турског. Послије тога побјеже сирота мајка Ангјелија са близанцима, Страхињом и Огњеном, с најбржим коњем у кршни Шекулар код племенитог војводе Даше Шекуларца. Тамо се преудаде за њега. Понијеше она главе од обоје војсковођа као мучки трофеј и вјечиту успомену на мужа-супарника Илију и на Пашину Воду, ва љето господње 7213. (тј. 1705.).
drac Љубомир
Т. Девић Косарић-Лијовић Вајмеш-Кастриота
31. март 2018.
г.
____________________________________
¤ „(…) Сви
хроничари манастира Пиве нису, међутим, увек били у тако срећној прилици да
писмено овековече боље моменте ондашњег живота; неки су морали да праве записе
о страдањима и недаћама: 1705. на рукописном Псалтиру: „Да се знаде каде погибе
војвода Илија, сапреше га Дробњаци и посијече га Мустај-паша и узе му све
имаће: 100 коња и говеди и 600 оваца, ва љето 7213″[408] (…)“ (Одломак из
књиге: „О војводи Илији II
Косарићу-Лијовићу и осталим Вајмешима“, Љубомир Т. Девић)
ПРИЧА О ЦИНЦАРСКИМ СРБИМА
У село Косарића бијаху племенити Цинцари од давнина. Дођоше из епирске Маћедоније, из Горне Реке и Прилепског краја. То су славни пријеци Ахилове лозе, велики јунаци и стратези, из племена Молошана, а не Цигани “чергаши”, како их назваше и завадише непросвјећени мјештани из сусједних села.
Довукоше се у пивски крај у лијепо уређеним и скупоцјеним кочијама, лијепо обучени и васпитани, са чопором коња, ждријебад, крава и говеди. За Турке ови коњушари и џамбаси бијаху права страва, јер нипочему не сагињаше главе.
Бијаху то веома способни и обдарени људи, учтиви и богати трговци из града Москопоља. Паре иђоше им низ руку. Сви им задивише, а богоми и завидоше. Међу њима бијаху угледнијих коњаника, војвода и војних првака. Од њих издвајаше се марљиви дјечак зријеле памети и зријелих година, који неријетко се сукобљаваше с усијаним сељанима.
Бијаше бистар, стручан и паметан у свему, мада често и пријеке нарави. Коврџаста црна и масна коса падаше му на крагну народне ношње. Његове очи бијаху увијек живахне и немирне, очи му као на сокола, два ока угљено-црна. Име му бијаше надахнуто Илија II Косарић-Лијовић.
Вољеше Цинцари да раде даноноћно, радо слушајући и пјевајући изворне мелодије. Пјеваше од ране зоре, час тужне, час радосне пјесме за свеопшти утјех и берићетну срећу. Цинцарска пјесма уз гусле слушаше се пажљиво и у пјесму се вазда унијеше јуначко срце Цинцара. Никада никоме права пјесма не досадише.
Наши вјечити душмани испљуваше србуље и земље српске, а смијаше се злобно и иронично до суза радосница. Не разумијеше прави дух и мудре ријечи пјесама, али, у недоумици, ипак осјећаше и напокон схватише цијелу суштину.
2 април 2018.
г.
ЛИЈОВИЋИ-ЛИЈЕ
ВАРАЛИЦЕ ОСМАНЛИЈЕ
Из Лијевна,
Приспа,
Дувна и
Чапразлије
обитавали су
љути аси,
вукодлаци,
“Власи” -
Морлаци.
Лијовићи-Лије
бијаху
подмуклији
од свакојаке
љуте,
шаренолике,
змије.
Огњени су то
синови,
принови
мајке-љубе Деве
и Змајевог
праоца,
таоца велике
аждахе,
краља Штака
вукодлака.
Доселише се
пребјези Лије
из опустошела
Засиока села
код
Бриња-Сиња,
у кршној
Далмацији.
Крајина Сињска
бијаше дио
посједа
Венеције,
од мати
растргнуте
Далмације.
Власт
Венецијанска
не бијаше
спартанска
и бог зна шта
боља
од отоманске,
нити имаше
страст
и којекакве
симпатије
према Србљем.
Племенити,
угледни
Лијовићи-Лије
из Ливањскога
бијаху
роднога поља.
Бјеше то
угледна чаршија
попут нашег
Москопоља.
Сви им
завидоше
што остадоше
рабови Божији
и окосница
племићке куће
Косарића.
Под облацима
тмурним
ратоваше
ратоборним
срцем бурним,
до
војника-џомбе
посљедњега
и дана нашег
судњега.
Прочуло се
да су пољски
јунаци
из давнина,
коњаници-Хусари,
наши
придомаћени
алкарски
гусари.
Лијовићи-Лије,
коњодржци и
мајстори
ћурчије,
бијаху
Стамбулу
вјечити трн у
око
као сиви соко.
Лијовићи-Лије,
варалице
Османлије,
тукли су
балије
и све остале
душманлије.
Вјечити трн у
око
остадоше им
аси-џамбаси,
Лијовићи-Лије.
У памјат и у
вјекове вијека
памтићемо
Лије.
Здрави били и
здрави остали,
и мили нам
вазда били!
И још дуго
црног винца
и овчијег
млијека пили!
БЕЛЕШКА
О АУТОРУ
Завршио гимназију St. Petri, Малме (хуманистички смјер, скроз класична варијанта, три године), 1989.; дисертирао за кандидата филозофских наука (француски, енглески, руски) на Универзитету у Лунду, 2002.; постигао квалификацију за наставника (виши разреди основне школе) на Вишој школи у Малмеу, 2009..
Радио је као наставник при Општинском Заводу за образовање одраслих у Малмеу. Сада ради као наставник основне школе у свом родном граду.
Активиста српске дијаспоре. Предсједник Омладинског одбора при Српском савезу у Шведској 1993.-1995.; предсједник Одбора за информације при Српском савезу у Шведској 1993.-1996.. Као предсједник Омладинског одбора при Српском савезу у Шведској, са својим сарадницима, основао Савез српске омладине у Шведској; оснивач интерног листа Право на реч Српског друштва Србија - 92 из Арлева, 1993.; аутор првог Малог српско-шведског рјечника, штампаног 1995. (планира се ново, допуњено и редиговано издање); штампао Малу збирку пјесама 1996., а планира се већ дуже вријеме и издавање Антологије србских пјесника и писаца у Шведској; био уредник Гласа Срба, новина Српског савеза; био активан у свом матичном друштву Србија - 92.
У скорашње вријеме публиковао је низ књига на шведском језику: о страху (2012.; заједничко издање), школству (2013.; заједничко издање), криминалистички роман/први дио трилогије (2013.), као и роман о Владу Цепешу – Дракули (2015.). Објавио је и роман о Владимиру Путину (2017.) на енглеском језику, као и дебатну књигу Шведски медијски систем – посљедња Бастиља (2020.; на енглеском). А у припреми су и књиге, као на примјер: мултилингуални Рјечник биљака, Свети Ђорђије убија Аждаху (упрошћени роман на српском о легенди о Светом Ђорђу), Илирија – Земља србских лира (збирка пјесама на шведском, енглеском и српском), Непознате везе са српским језиком (књига на шведском и енглеском), Александар Велики (роман на шведском), као и књига-албум у сликама на енглеском језику о наивном умјетнику Рејаду Харуди, родом из Палестине, у току 2022.
Ради већ годинама на родословној књизи о поријеклу Девића, тј. Косорића-Лијовића, која би требало ускоро да види свјетлост дана.
Члан је Друштва писаца Сконеа и АСЛЕ (Association suédoise de linguistique appliquée), као и члан управе Шведско-арапског академског друштва.
Ј езици које говори и пише: српски, шведски, француски, енглески, руски, грчки и латински.
Лична занимања: српска/лужичка/вендијска историја, историја Шведске и Скандинавије, историја језика, етимологија, генеалогија, археологија, умјетност, музичка и филмска продукција.
Породица: супруга Маргарета, син Филип и ћерка Илијана.
Име оца и мајке: Томислав и Дана.
