Ознојена тела, раздвојена, огољена, задихана, празна
Сјај у очима,
у руци цигара.
Мумлање, шапутање, одједном
настаје мук.
Устајем из кревета,чаршав
клизи ми низ струк.
Држиш ме за зглобове,опет
имаш ме за себе,мучно, сласно,страствено, болно,
ни тихо ни гласно
Чини се да нема краја ономе
што траје пет минута.
Знам опет ћеш ме оставити,отићи, журиш, стално
некуд журиш.
Додајеш ми шољицу.
Испијам са дна кафу срчући
и смејући се,док
ти у мене зуриш.
Испраћам те до врата, задовољна, испуњена,љута
што одлазиш,јер
не знам кад опет долазиш.
Ћутим и гледам те,љубиш
ме, затварам
очи док нам се усне спајају, што
дуже кад бих могла да задржим тај трен.
Кад затворим врата, можда
те више никад нећу видети, можда
ми више никад нећеш доћи, можда
ћеш остати њен.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Лидија Радисављевић, рођена 12. јула 1986. у Београду. Писала за више магазина, активна на друштвеним мрежама, форумима и онлајн дружењима са пријатељима писане речи. Узела учешће у више зборника као и учествовала на неколико конкурса од којих се издвојају: конкурси Креативне радионице Балкан, Удружења грађана Српско бугарско пријатељство, УКС, УПС Глушци, Интернационални онлајн конкурс Мили Дуели и др.. Припрема своју прву збирку песама док о другој интензивно размишља.
 |
| Лидија Радисављевић |