ОГРНУТА ПОСРНУЛИМА
Зашто су сви несрећници овог света
Одабрали да им будем сестра...?
Сви они ампутираних ногу, ампутираних разума а џиновских срца
Нашли су своје боје излечења у мојим очима
Испијена чела самоубица, завршавала су на мом рамену
Они посрнули, чија су чела била облепљена затворским досијеима и срамовима
Чучали су у мом дворишту
Лудаци су ме увек волели
Боеме, кроз чија је ознојена чела, дух одлетео негде високо
Па није умео да се врати
Враћала сам Ја кући, држећи им отпалу ципелу у руци
Док би се они стропоштавали пијани на кућни праг
У знак захвалности
Зар ја морам да живим Туђе Животе
У знаку Црвеног Крста и Плавог Полумесеца
Можда је баш мени потребно да се ослоним о Дрво Живота
Које рађа Ружичасте Кајсије
Које рађа Ружичасту Децу
Које рађа Ружичасту Светлост
А можда Дрво Живота расте из Семенке Смрти
А можда Смрт расте из Семенке Живота
Јер сваког Несрећника родила је Мати, која му се радовала
И можда је све то повезано, само је разлика у предзнаку
Једно се зове Живот а друго Смрт
УСАМЉЕНОСТ ЈЕДНОГ КОРАКА
Усамљени људи воле сопстве руке
Дланови отварају лиње Свемира
Спољашњег и унутрашњег, Срца, Судбине и Главе
Како је дивно посматрати кроз спојене дланове небо
Усамљени људи воле сопствене шетње
Усамљеничке мисли постају слободне и сигурне
Сваки је додир Корака са Земљом додир Земље и Свемира
Додир Дрвета и Зрака
Тај дивни ритам умора
Доводи до поновног рођења, поновног дисања
Шетња лечи ране предходног дана, под циплама се топи туга
Излазим из вашарске просторије, смешних искривљених огледала
И шетам све до краја земаљског, светоликог простора
Успављивање је досадно
Али кад стигнеш Тамо, Сан је Диван
Зато начини Корак
Први Корак је најтежи
САЊАРЕЊЕ У ДОБА КОРОНЕ
Једном, у Времену Смрти
Када је опака болест палацала планетом
Седела сам на балкону
И гледала у крошњу Старог Платана
И она се претвори у стари бор
На обали Егејског мора
Где смо скакали дечјом озареношћу у воду
А таласи су се пели до врха наших пешчаних кула
Очева застава 101 одмарала је хладовином борова
Тонула сам у слатку обамрлост смртоносне вирозе
И крошња се претвори у Стару Шефтелију
И ја видех, себе, као дете како се радосно пењем
И берем зелене плодове кајсија
И како завршавам исте ноћи
Иза зидина старе градске болнице
Отрована цијаногеним хетерозидима
Једном, у Времену Смрти
Крошња се и трећи пут преобрази- у Липу
Испод које сам спавала
Ослоњана о нечија вољена стопала
Једног Заљубљеног Августа Лета Господњег
А онда изађох на улицу
И сретох у ходу обичан стари платан
И обичан црвени ауто, који не беше очев
Само је исто меланолично светлуцао, поподневним сунцем
И видех тротоар, који не беше море
И нигде кајсија, само згажене шљиве
И нигде вољених стопала
Само бат туђих журних корака, који нестају иза угла
И Сунце које тоне