Однос среће, доброте, здравља, слободе, нужности, случајности у животу – показује, подупирућу, условљавајућу узајамност.
Сразмерно пропорционалну – када срећа ствара срећу; доброчињење твори биће са врлинама доброте...
Или обрнуто пропорционалну – када, срећа једног трена, времена и амбијента не значи и остварену животну срећу, а споља здрава и снажана особа не значи у потпуности да јој сваки унутрашњи орган може дугорочно функционисати и да здравствено није угрожена. Као што прокламована слобода не значи приуштену, пригрљену – постварену слободу. Слобода је често привид, прикривено робовање разним облицима понашања и делања – када заблудели протагониста либералног окружења, живи под оковима убеђења да је слободно биће.
Рђав гест може произвести и опомињућу, катарзичну, освешћујућу последицу...
Вредности су релационе и контекстуалне категорије.
Доброту сви прижељкују јер је залога људскости и живота. Савети; добра дела чините јер – добро се добрим враћа – примају се пословично, увек са афирмативним осећењем. Јер су светлост човекове суштине. Доброти се сви, као идеалу радују, њоме се, у рационалности надахњују, настоје да је у непосредној узајамности, обистине.
Као, деца, дочеку Нове године.
Стара, претходна година беше дуга и гладна за индивидуалним слободама кретања, путовања, окупљања, слављења, певања – фрустриране васцеле људске популације – намерене да помера баријере, да отвара пролазе. Да коначно, макар привремено, подигне, на сваком месту – вирусима, али и људима – постављену рампу. Да глад, као после сваке светске пошасти, сваке планетарне несреће, куге, колере, корона пандемије, не покуца, тако брзо, на врата.
Периодично налети помор који изазове и покрене свака неумереност, неусклађеност, неприродност – као, данас, све бахатијег начина живота. И препунише се патњом појединачних губитака који добише планетарну статистичку димензију. Стотине милиона оболелих на стотине хиљаде прерано уснулих инфицирних вирусом корона.
Било је масовног нестајања од пегавог тифуса у највећој страданији највећег рата, прошлог века. Па, потом, најгрозоморнијег десетковања хумане врсте, после најезде шпанске грознице. Било, не поновило се. Било, заборавило се. Не може, тежина памћења, да се издржи и изнесе кроз сав живот и све његове продужене нити. Само заборављање, живот спасава. Али не свега, већ оног што треба заборавити. И надања новом времену, свакојаком, само што даље од болести и смрти.
Али неутољена, незадовољена потреба за заједништвом, дружењем, љубљењем, грљењем, непосредним вољењем – испољавала се – те године – за заборављање – кроз вапај за изгубљеним, ненадокнадивим загрљајима.
Дочек Нове године, прве у трећој деценији, трећег миленијума, беше највећи изазов за младе. Да потраје, дотле незапамћен, по новим мерилима, освојене (мислише, заувек) цивилизације хедонизма. До које се дошло у грчу ужурбаности, незаустављиве незајажљивости, похлепе.
Али, младост је тражила своје тренутке присности, радости, заједничког весеља, у ноћи сусрета са долазећом годином, иако је зараза најагресивније харала.
У једном босанском месту, од центра општине удаљеном селу, Потужју – окупиле се, у комфорној, дуго непосећиваној викенд кући, четири девојке са четири младића, тек пунолетних, да уз музику, закуску, смех, игру, опуштање и узбудљиво расположење – доживе потпуну радост другарства, пријатељства, љубави, трчећи у сусрет наступајућој години. Још један момак, желео је да буде део обећавајуће свечане атмосфере.
Девети, без пара, није имао плесног, ни емотивног партнера. Сам, без девојке, друга – није имао ни најситнији апоен званичне новчанице, да учествује у куповини пића и хране. А превалио је толики пут. Пре недељу дана стигао је из суседне државе у завичај родитеља – и скоро незвано – придружио се групи. Одмах је осетио да је вишак. Сувишан, раније планираној и оформљеној групи. Већ, придошли заузели су своја места, поделили задужења око избора, пуштања музике, сервирања хране, загревања простора у хладној кући. Тај посао је тражио највише залагања, будности и сналажљивости. Како да све време буде пријатно топло, а да се не прекида ритам забаве, један од њих се досетио, прикључивши грејна тела за старе агрегате, који се напајају гасом. Није знао за њихову порозност и могућност погубног испуштања отровног угљен-моноксида.
У свакој групи – и неизабран – неко постаје вођа. Управо тако издвојен, неизабран вођа – питао се за већину организационих одговора. Када га је накнадно, самоиницијативно придружен момак, упитно молио да остане и са њима, дочека поноћ – он је био сурово директан. Одмахујући руком, одбијајући могућност да за њега има било каквог простора, повишеним тоном, одстранио га је, а он се покуњено, окренуо и нестао у ноћи.
Размишљао је о доброти коју није доживо у гесту познаника, о другарству које се није показало према њему, о срећи коју није имао упркос надању да би, заједничким дочеком Нове године, могао да је доживи. Одстрањен из групе којој није ни припадао, покуњен, прозебао, мислио је да је најусамљенији и најнесрећнији у космосу.
На пустом друму, што је ишчезавао у измаглици – дуго је стопирао, пун осећања одбачености –– иако је имао разлога, да нагло изопштавање – оправдавајући – помирљиво прихвати. Јер, сам се уверио, при уласку у, непроветрену кућу, да је боље да ту не борави. Осетио је воњ буђи, отужано заударање устајалог ваздуха, који његова астматична, осетљива плућа нису могла дуго да поднесу. Навикао би се на непријатан задах, као што се свако, сваком мирису брзо прилагоди. Али не може, потиштеност, што није био примљен у тим срећника вечерашњег лудог провода, негде далеко од надзора било ког посматрача, да избаци из своје осећајне ауре.
Коначно, неки камионџија, смиловао се, повезао га је извесну деоницу пута. А он, девети – прекобројни – у несуђеној групи – снуждено се и тромо, преостали део пута, сам довукао до свога стана. Није га никаква наменска музика са екрана могла орасположити. Пре поноћи је заспао да потисне све непријатности дана и године – за заборав.
Јутарње обраћање спикера почело је са трагичним вестима. У празничним данима, уобичајено је већ да нема о чему да се пише и говори. Само о ратним сукобљавањима, која никада не јењавају, макар као инциндентна осветничка, узнемиравајућа намиривања; о удесима у саобраћају или о несрећним случајевима, у кућним условима.
Појачао је тон и чуо да се у селу Потужју десила трагедија. Услед гушења гасом страдало је осам младих људи, са наведеним иницијалима. Он би био девети – да је остао. Да су били добри према њему. Да су се показали као несебични другови. Постао је човек који је жарко желео да буде девети, али несрећа је учинила да буде срећан што му то није дато. Девети. У деветом кругу ужаса. Случај и нужност – доносе и срећу и несрећу. Остао је, без припадања групи, са припадајућим животом. Да га слави, тужан због невино пострадалих, због оних који више неће моћи.
У Потужју, исплакалих суза и пресахлих радости.