Први корак захтева много рада, труда и припрема, када се начини, путовање је једноставно.
Време лети.
Сати се чине прекратким. Неумољиво су брзи. Човек остаје нем, препун утисака, задовољан собом и својим душевним богатством. Такво путовање је оствариво једном у животу.
За мене је то пут у Свету Земљу, тамо где се писала и ствaрала Библија, где су настале најлепше песме Давидове, где су људско страдање и патња на почасном месту као опомена и сећање, где је Христ рођен, разапет и васкрснуо. Духовност на сваком кораку, у ваздуху, на земљи, у оку добронамерника и ходочасника.
Памти се и пише.
Говоре горди, од јерусалимског камена начињени зидови и углачане камене стазе преточене у улице. Сваки корак је преко корака многих ходочасничких, знатижељних , радозналих, понизних. Начињених у журби, страхопоштвовању, плачу, радости, трајању. Уздижу се бели камени зидови древног Јерусалима толико пута рушени и обнављани. Начињени да трају и говоре.
До не тако давно пут у Свету Земљу ми се чинио толико далеким да је било готово незамисливо да ћу икада стићи тамо. Но уз помоћ савременог интернет чуда, добрих људи и невероватној способности мог супруга за сналажењем на сасвим непознатом терену, тако нешто се учинило могућим. Од авионских карата, трансфера до темишварског и букурештанског аеродрома, путовања са једног до другог континента, до слетања на израелски Бен Гурион, све се чинило као сан.
Ређале су се непрегледне румунске шуме видљиве као тамне неправилне мрље из ваздуха, вечерњим сунцем поливене и ледом оковане реке личиле су на неке европске Наска линије видљиве само с небеских висина, преко таме средоземног мора, до карамелизованох светала Истанбула, толико великог да се са десетак хиљада метара висине чинио као филигрански рад од танких нити старог злата провигдног као нити врелог отопљеног шећера.
Лепоту призора коју допушта мало прозорско окно брзо заклањају непровидни бели облаци. Летимо даље, а немам осећај летења. Све је мирно, сигурно, збринуто руком анђеоских створења који су ту негде у небеским висинама. Клизимо до светла Тел Авива. Смањивањем висине она постају ближа, опипљивија, примамљивија. Аплауз за особље када су точкови додирнули чврсто тло.
Уливамо се у мноштво људи. Много нација, много језика. Збуни се мали човек од толике величине и уређености. Давидово правило се поштује. Унутрашњост великог аеродромског простора је покривена јерусалимским белим каменом.
На зидовима су призори из Старог завета. Гледају на посетиоца пријатељски и обећавају авантуру.
Иако је гужва, све има своје место. Баш ту где треба. Љубазна девојка нас упућује на наш простор за пасошку контролу. После једносатног чекања и добијене израелске личне карте, без које се у њега не може ући ни ићи, (она замењује редован пасош и једини је документ који показује да сте у земљу ушли легално), можемо на Свето тло.
Ништа се не препушта случају. Све се проверава. Уколико постоји најмања сунмња која би посетиоца теретила или бацала сенку на његову прошлост, особа би била враћена на место одакле је пошла.
Аеродромски простор је велик. Мноштво покретних степеница и спратова, обавештења на хебрејском, арапском и енглеском језику који олакшаваја сналажење. Проналазимо мењачницу и мењамо новац за израелску валуту: шекел.
Излазимо на топао медитерански ваздух. Мирише другачије од европског и топло је. Ваздух буди чула. Говори непознатим мирисима. Мирише ваздух по миру и босиљку зачињен старозаветним и новозаветним причама.
Седамо у аутобус- редовна линија аеродром - Јерисалим. Седам поред жене увијене главе. Муслиманка с беспрекорним осмехом добре жене. Испред нас седе два дечака, округла пуначка дечачка лица и румени образи, дуксеви и фармерке, у рукама им мобилни телефони.
Играју игрице.
Старији дечак покушава да се прикачи на пуњач за мобилни телефон који се налази изнад сваког седишта. Жена га опомиње и смешка се.
Успео је.
Тапшим сасвим тихо. Осмехује се. Срећа из његовог ока блиста. Имам бомбоне, али се не усуђујем да га понудим , задовољавам се тапшањем. Ћутим и како то Балашевић каже ,,перфектно се служим смешком". Жена шири руке.
Разумем : технологија је и овде стигла. Без ње се не може. Свугде исто.
Кроз осветљену ноћ гледам дрворед који дели две траке пута. Поморанџе крупним жутим плодовима плешу на лаком ветру. Зимски ветар, али овде другачији, опојан, мирисан, примамљив, доноси ноћну влагу и дневну топлоту. Таман толико да се наранџасто боји сунчевом светлошћу, да буде јасније и јаркије.
Смењују се светла и светла.
Жалим што није дан.
Време брзо лети. Испред нас су светла јерусалимска. Срце куца брже. Лагано до свести допире глас да је Свето тло под ногама. Да су дани безбројних припрема за нама и да је дошао тренутак да се план путовања оствари. Надамо се само добром. Лагани страх долази у налетима.
Уследио је осмодневни боравак у Израелу. Много смо видели и обишли. Сужили смо се градским превозом и железницом. Оба су изузетно тачна. Ако аутобус кроз Јудејску пустињу пролази у 15:31 доћи тачно у то време. Грешака нема. Сви људи са којима смо долазили у контакт су били љубазни, спремни да нас упуте на праву страну и помогну.
Осећали смо се изузетно безбедно и чувано. Све и свако се проверава. Не може се ући на аутобуску станицу или у било коју установу, да се не иде под скенер. Камере су постављене на многим местима. Не дирај никога и нећеш бити диран.
Овде сам видела бетонске клавире на улицама, слободне за свакога ко зна и не зна да свира. Срећом више је оних који знају. Лете ноте по Јерусалиму, певају се песме свих добронамерника. Закључани су само за Шабат. Тада су дани тишине. Улице су пусте, продавнице и градски превоз не раде. Тишина царује, само Стари град живи.
Живи заиста, свакодневно врви од бројниих придошлица са свих конктинената. Очекивала сам рушевине и напуштене камене зидине, али је све сасвим супротно. У њему се живи, моли- свако на свој начин, пролазе аутомобили, отворене су продавнице, припрема се храна, нуде сокови од свеже цеђеног нара, чују се многи језици , осећа се радост и велика количина позитивне енергије.
Видех цвеће усред зиме.
Даје се свакоме ко има времена за њега. Ћитави бокори: жутог сличног нашим маргаретама и црвеног попут онога што код нас зову Лепи Јова, само што расту на жбуну. Орхидеје на слободи, у баштама у алејама луксузних ресторана, на терасама, у Цркви Светих Архангела. Цвасти крупних извијених цветова неке врсте љиљана с неодољивим мирисом лаке опијајуће белине. Сама лепота на дохвату ока.
Бескрајне плантаже банана, поморанџи, мандарина и урми. Гледала бих све, додирнула све , упила све.
Много је младости на улицама Јерусалима, младих бројних породица, безброј је нација и вера, безброј примамљивих тезги и примамљивих мириса свеже печеног хлеба различитих облика и неодољивих укуса. На једној тезги у Старом граду сам видела јаја печена у љусци са видљивим браонкастим траговима понесеним из хлебних пећи. Безбројна је понуда ролница пуњених бадемима и пистаћима, алви, свега што човек може да измисли. Пробали смо уличну храну: Фалафел и Шварму, слаткише са пистаћима и сусамом. Осети се укус Блиског истока И неодољивих зачина. Све дише, мирише и живи.
Поштујемо све традиције и вере. Осећамо се безбедним и добродошлим.
Туриста је пажен од стране свих. Не разликујем људе, видим само доброту и богољубивост. Осећам ведрину Светог неба.
У Стари град се може ући кроз осам капија(Јафа, Дамаскус, Нова, Гнојна, Лавља, Сионска, Херолдова и Златна).
Највише смо се користили Јафа капијом. Накраћи пут да се стигне до било ког Светог места јесте пут кроз углачане улице Старог града. Путокази су свуда постављени.
Док нисам ногом крочила на Свето тло нисам имала представу о Величини Старог града. Ако би се човек усудио да околним путевима иде од једне до друге капије, имао би много корака испред себе и нимало једноставан пут.
Јерусалим је смештен на неких седамсто метара надморске висине. Иако се не виде планине као код нас, то је брдовит предео са многим успонима. Није било дана да нисмо преходали петнаестак километара. Зато је награда која следи мелем за душу.
На свом путу смо се сретали са различитим људима. Бог је одредио да буду добри и љубазни. Пратила нас је срећа куд год смо се кретали, а била је потребна, јер смо ишли без групе и водича. Сам Господ нам је отварао многа врата.
Једини противник је време.
Превише брзо тече.
______________________________________
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Весна Ђукановић, рођена 16. фебруара 1963. године. По професији је учитељ. У слободном времену се бави писањем поезије, прозе и осликавањем свиле. Објавила две књиге кратких прича: ,,Радост жуте лубенице” за коју је добила награду Чучкова књига коју додељује Народна библиотека Бранко Чучак из Хан Пијеска Република Српска ( за 2016) и ,,Одсјај свилених нити “( 2018), објављивала радове у више зборника.
Добитник је Светосавске награде Народне библиотеке,,Петар Петровић Његош” Књажевац 2018.; друге награде на конкурсу Митрополит Јосиф Цвијовић - Ужице 2019. године. треће награде Светосавска звона - Беч Аустрија 2020.; треће награде ,,Гаврић Борислав” Лукавац БИХ 2020.; треће награде на песничком конкурсу Панонски галеб Суботица2021. године.
_______________________________
