Смркавало се. Седео је у собичку, затворених
очију, подбочен левом руком, са нежно стиснутом песницом у којој је био један
омањи облутак. Није палио светло. Седео је непомично, као гипсана фигура у
каквом музеју. Једино су му мисли навирале попут набујалог потока после
пролећних киша.
Ма колико се трудио, није успевао да их обузда, јер му је
облутак, којег је љубоморно стискао у шаци, неумољиво дозивао сећања и распиривао
осећања. По ко зна који пут, преживљавао је трнутке среће од пре три године.
Био је то тренутак када му је Тања, док су шетали пустом плажом у раним
јутарњим сатима, враголасто се смешећи, пружила облутак који је покупила под
босим ногама, држећи сандале у другој руци. Шеретски је додала: „Ето ти, да
имаш успомену од мене“.
Био је то управо овај облутак који је сада држао у шаци. Кад год би га узео, ма колико
то било чудно, осетио би неку топлину, а у ушима би му одзвањао шум морских
таласа, као оног дана док су безбрижно шетали обалом једног приморског градића.
Тих двадесетак минута дружења заробио је у овом, таласима извајаном комаду
камена. Тих двадесет минута надања, које је преметнуо у оно што нису били, утамничио је у своме сећању. Тих двадесет
минута, један трен у животу, попут магновења, постали су храна за његову машту.
Постали су грађа за виртуелну стварност из које није имао храбрости да изађе.