ПРИЧА ПРВА
Са хоризонта
су допирали први зраци сунца најављујћи нови дан. Решио је да прошета. Док је
ходао познатом уском стазом оивиченом високом травом и покојим дрветом, почели
су да му се буде осети и сећања. Колико је често као дете ходао овим путем.
Стигао је до извора и ту застао. Мисли су текле, чинило му се као вода. Док је
пратио ток потока размишљао је шта је то што човек као дете доживи па му после
траје цео живот. Ако и нешто лепше доживимо касније у току живота ти осећаји из
детињства трају читав живот и никада не бледе.Шта је то добри Бог усадио у нас,
чиме нас је све опремио за живот. Мислио је о смислу живота и нашој улози у
свему томе. У овако суровим условима и у оваквом свету живимо а толико лепоте и
љубави. Поред свих неуспеха и несрећа она и даље цвета и увек са нама остаје.
Мислио је и освојим грешкама и заблудама и о томе куда су га оне одвеле.
А мислио је и
о љубавима,новим пријатељствима и успесима које је постизао и како је се
благословено осећао. Сваку љубав коју је осећао према некоме или према нечему
је преживљао изнова…пустио је да га сећања и осећају обузму…мисли су му
прелетале преко ливаде пуне шареног цвећа досежући негде до високих и витких
дрвећа, прелетале тамо вамо за шареном лептирићима и брзим птицама да би се
напослетку изгубиле негде горе на бескрајном небу прошараном белим облацима…
Живот је
велика борба.
Треба да
напредујемо из љубави у љубав из искушења у искушење, трпљењем и смиреношћу да
завредимо веће награде и јасније услове. А где је крај?У вечности?
Нека борба
траје и љубав цвета.
Подневна жега
и узвици сељака који хитају на посао га је пробудила из дубоког размишљања.
Кренуо је назад путем којим је толико пута прошао, знао је сваки детаљ
напамет…Сећањима из детињства сада је ту узидао и лепа сећања из живота,
љубави, радости и успеха али и бриге, буре и ломове. Док је ходао свега тога је
се сећао.Шта све стане у један живот. Толико осећаја, толико догађаја…Ишао је а
испред њега су се ређали нови догађаји, нове идеје и нове борбе…
ПРИЧА ДРУГА
Стао је испод дрвета у хлад,покрио га је зелени покривач.Пада киша...Док су поједини цветови опадали из крошње и по која капља кише га је дотицала,воде су нашле свој пут у блату,цветна острва су плесала у ритму кишног ветра,и он је нашао свој ритам.Док пас суморно шета, једна пчела је нашла одмор на његовој јакни.“Добар дан“ рекао је старац у сивом капуту и смешећи се пружио му је руку .“Опет киши“рекао је само.“Када киши обузме ме нека пријатна сета,из сећања драга полетна,пуна нежнаних осећаја, заборављених можда баш за овакав тренутак...Када се у сећању благост роди,заборављен осећај приче неке,неког важног и лепог догађаја,или смерности неке,не знам ни сам...У таквој сети се крије стварања сан, животом и бригом заливан,ту се и љубав крије“.Звонио је пољаном његов глас, његов одговор староме човеку,ишао је до птичица на грани,и зечевог гнезда,кроз густе крошње дрвећа и шарених цветова,деца из вртића, што љубав поју одговор су дала његовом слову.Смејао се старина,тресли су се брци. Жена испод
кишобрана смехом учествује у тој пријатној
збрци,име јој је Драга, нуди им разговор, пријатељство добро жене
средњих година,родитеља већ одрасле деце...Крије неку пријатну тајну,неку сен
ведрине што до изражаја долази када говори и тиме их обасипа.Срца им греје иако
није хладно.О бисерима прича и уместо речи када говори цветни бисерни мелем тече.
Пролазници су своје путе зауставили,сви мирно чекају у необавезном разговору и
тишини,нашли су одмор од густог плана и стреса од недрага.Заједно чекају да
киша стане,и да сунце поново гране. Престајала је и сада ромиња...Пошао је
даље.Старина је са псом кренуо путем старим а реткима знаним, причајући псу
приче преживелих рана.Мирним тоном и топлином каквом само старине имају, а пас
га је гледао задовољно машући репом и ишао је за њим,а он је заклопио кишобран
сећања, а испод избледелог капута крила је се воља срца чиста и животна не
јењавајућа бура коју дично носи.Док је одлазио прекрила их је магла пријатних
тајни...А Мила је брала беле јорговане,да закити душу бисерну једне мајке.
Дуга га је поздрављала својим бојама,наставио са даље
својим путем, освежен неочекиваним драгим догађајем који га је ту случајно
чекао.Дошао је као неко сећање из овог тренутка...Када је изашао на улицу
запухнула га је гужва аутомобила,трамваја и људи који негде касне и некуд
јуре...Престајемо причати душама...
_______________________________________________
