БЕЗГРАНИЧНЕ
СЛОБОДЕ
Поигравати се грубо досадним животом.
Безбрижно шетати на некој стрмој литици.
Са неизмјерном и нестварном љепотом.
Моје су очи често биле негдје међу облаке.
Тражиле путеве дружећи се са звијездама.
Пуштао слободно своје радознале кораке.
Лутајући бесциљно још непознатим стазама.
Обилазио раскрснице без икаквих ознака.
Без помоћи свијетла које се несебично нуди.
Увијек,сам налазио,излазе из густог мрака.
Пространства грлио даљинама самовољних ћуди.
Слободо моја без икаквих киљана и граница.
Животе мој у пустопољинама лудог безвремена.
Гнијездо топло у загрљају недодирљивих птица.
Нека насебично хрли немирна душа безазлена.
СА ВЕЛИЧАНСТВЕНИМА
Пишем често о својим љубавима,
немојте сумњати да их је било мало,
љубав ми никада није представљала напор,
и данас је у мени за многе има.
Док смо обилазили кафане и Игало
за све је био ,,крив'' Момо Капор.
Описујем увијек драге кафане,
а обишао сам их поприлично,
некада трезвено некада припито,
са боемима прошао решето и сито.
Још увијек у њима проводим дане,
за све си ти ,,крив'' Николићу Вито.
Смрт ми је сопствена међу драгим темама,
о њој имам подугачак спис,
она често прави друштво свима нама,
рекао ми је једном неумрли Дис.
Јер ми смо са смрћу крштени кумови,
као наши кораци и пређени друмови.
Велики дио љубави посветих пићу,
неуморно обилазећи старе биртије,
носећи ти стихове у чаши Јакшићу,
живим такав живот и још ми се пије.
Немам шта да кријем и искрен бићу,
веселим се утапајући тугу у пићу...