Живе лутке
Ми смо само
живе лутке марионете,
чије конце
мудра судбина повлачи.
Као шпил
карата промеша наше животе,
мало среће,
мало туге из шешира извлачи.
Ми смо само лутке што на концу висе.
а живот наш стара судбина режира.
Ми смо јунаци романа што га живот пише,
а Неко тамо горе улоге нам бира.
Када се конци замрсе лутка је слуђена,
јер судбина и горчи и меди, и топи и леди.
Некад је срећа, а некад туга суђена,
живот је мрља тинте што на пелиру бледи.
А када се једном танани конци покидају,
нама ће на овом свету потоњи дани доћи.
Неке друге лутке ће на концима да заиграју,
неко ће живети, а неко само кроз живот проћи.
Сат
Без конца је космичко пространство,
а људи су на Земљи само пролазни гости.
Без стида газе људско достојанство,
у њима похлепа царује, а врлина пости.
Без душе човек је празна слика на зиду,
у мраку незнања тло испод ногу губи.
Отворене су очи, а невид је у виду,
од страха му цвокоћу усне и зуби.
Без разума човек у мраку бауља,
а кроз лавиринт живота трновит је пут.
Сам у мрачној шуми као лист на ветру лелуја
и као срна плашљива дрхти као прут.
Без милости време истиче људима,
док се Земља око сунца и даље врти.
Срце је сат што кратко куца у грудима
од тренутка рођења па до трнутка смрти.
Без љубави човек је као усамљени храст,
олуја му гране лако ломи и савија.
Срце је зрно песка што цури кроз пешчани сат
и све док куца само љубављу се навија.
А када казаљке на сату живота стану,
нас на Земљи више бити неће.
Неком је крај, а неком нова јутра свану,
а Земља ће и без нас да се окреће.
Русија оца мог
Отац мој је Русију волео,
као што нејако чедо воли мати.
Словенски дух је злим олујама одолео,
када је било тешко живети, а лако умирати.
Љубав као руска степа широка,
тиха као троми Тихи Дон,
као плаховита Волга дубока,
родила се у срцу оца мог.
А било је дана када није смео,
да гласно изговори њено име.
Знали су да се у мајку Русију клео
и када је у души падало хладно иње.
Русија оца мог је души храна, створена
од православног хлеба и соли.
Залуд су је у срцу чупали из корена,
на пустом, каменом отоку Голи.
И залуд су хтели човека да пониште,
залуд се подигла зла потера и хајка.
Нису могли мржњом љубав да униште,
у срцу оца мог преживела је Русија мајка.
По занимању је дипломирани правник, а по
вокацији песникиња.
Заступљена је у више десетина зборника поезије у Србији и
региону.
До сада је
објавила три збирке песама.
Добитник је
више похвала и награда.
Члан је Савеза
књижевника у отаџбини и расејању Нови Сад, као и удружења књижевника Уметнички
хоризонт Крагујевац.
Живи и ствара
у Бачкој Паланци.