ИНАЏИЈА
Као плетеница
дуга из немирне косе,
Преплићу се
мисли,
Док се васиона
огледа у капи росе...
А сав ми се
свет скупио,
Чини ми се
малим,
И слободу бих
откупио,
Све мостове
бих да спалим...
И коначни суд одсудили ми давно,
Суђаје старе што везу нит живота,
Па се мислим сад да запнем,
О какву калдрму стару,
Било би баш гре'ота...
Сватови туђи певали су давно,
И деца су скупљала кумове новце,
Мене су терали да будем срећан,
Да станем у ред где се шишају овце...
Ал' нисам им дао, нисам ни мог'о,
Пркосно сам, љуто браздао чело,
Флекао из ината свако ново одело,
До зоре на сав глас певао и
Са дружином мојом будио село...
Опустело село, нема ко да буди,
Пресушио извор, као да види да нема људи,
А ја и сад певам, онако на сав глас,
У инат тишини, за прошлост, за све нас...
СЛОБОДА
Арапски се коњи играју,
По врелом песку језде,
Крдо коња по динама бежи,
Ал' човек их кроти,
Прашина их тера да ослободе себе,
Ударци бича да ка небу лете,
Облаке беле удишу,
Бела длака као мермер светли...
У седлима људи завијени у црно,
Мараме им крију лице,
Очи страшне севају к'о муње,
Сабље за пасом звецкају све више...
Галоп кроз зидине древног Јерусалима,
Као облак црни спусти се тмина,
Луна на крст, сабља на мач,
Опсада страшна разори свети град...
Кажу да за веру је част да се гине,
А ти их више не слушај сине,
За веру се живи, а не мре,
Зидине ће вазда бити рушене,
И изнова ће из пепела ницати куле,
Само људи добрих више бити неће,
Ратови само сеју коров, смрт и смеће...
Пусти да коњи слободно трче,
Кроз горе нека тутњи њихов галоп,
Раседлај коње, не везуј их за себе,
Кад скинеш им узде, ослобађаш и себе...
У Закавказју постоји обичај да приликом причања бајки, почињу бајку речима:
,,Било једном, а можда и није било...''
УРАЛ
Некада давно,
пре свих времена,
Земљом ходаше
дивови разни,
Посла их Бог
да уреде Земљу,
Да оруђем
својим направе чуда...
Планинске
венце извезоше свуда,
Отиске стопа
испунише водом,
Отворише
вулкане да избаце лаву,
Да обликују
земљу к'о глину,
Охладише теме
и табане Земље...
И све је текло
по Божјем плану,
Ал' један Див
залута мало...
Два копна
спојио је лако,
Уморан седе да
одмори на миру,
Раскомоти кошуљу,
изу опанке,
Испружи витко
тело,
Главом и
густом, црном косом,
На северу
заталаса ледену воду,
А на југу
урони ноге у песак топли,
Руке склопи на
грудима својим,
Задрема лако у
тамној ноћи...
За пасом му
појас светли сав у злату,
А то привуче
Малахит девојку
што у оближњој
шуми живи...
Пробуди Дива
само погледом својим,
Очи боје
зеленог жада постидеше га сасвим...
Див се спетља,
па поче да муца,
А девојче
кротко у груди му се склупча,
Направи
путељак и пећину топлу,
Тачно где Диву
срце куца...
Видевши Бог да
љубав се рађа,
Упита Дива са
Земље да сиђе:
,,У рај назад,
зашто нећеш?''
Ал' не хтеде
Див кући да пође:
,,Ја сам свога
раја наш'о,
У Земљу ћу ову
да се стопим,
Са драгом ћу
својом вечно да живим,
Људима многа
блага ћемо заједно поклонити!''
И сједини их
Бог, у бескрај да се воле,
Од загрљаја
Дива и богиње мале,
Наста тако
планина снажна,
Што људима
драгог камења даде,
Воде чисте,
језера и реке,
Шуме густе и
врхове пусте...
И не запамтише
људи име Дива,
Само знају да
није хтео назад у рај,
Па Урај
преименоваше у Урал,
Ал' запамтише
људи да љубав никад не зна за крај...
Малахит девојка - господарица бакарне планине
(руски: Хозјајка медној гори), позната и као Слушкиња малахита је лик легенде
из славенске митологије и руског бајковитог лика, планински дух из легенди о
уралским рударима и господарицама уралских планина Русије.У народним бајкама и
легендама приказана је као изузетно лепа зеленоока млада жена у хаљини од
малахита или као гуштер са круном. На њу се гледа као на заштитницу рудара,
заштитницу и власника скривених подземних богатстава, онога који може дозволити
или спречити копање камења и метала на одређеним местима. "Бакарна
планина" је Гумиошевски рудник, најстарији рудник уралских планина, кога
је становништво назвало "Бакарна планина" или једноставно "планина".
(преузето са Википедије)
Завршила Десету гимназију Михајло Пупин на Новом Београду, студент Филозофског факултета у Београду, одељење за андрагогију.
Писању песама се активно посветила од 2020. године, па све до сада, инспирацију налази у свакодневним животима људи, прошлости, историји, упечатљивим емоцијама које претаче у стихове неретко обојене најразличитијим дијапазоном мрака и светла, тежећи да у свакој песми остави лични печат и поуку колико је живот леп ако га живимо свесно.
Већина написаних песама се може прочитати на фејсбук страници https://m.me/dragana.alfirovic и истоименом инстаграм профилу @drganaalfirovic (профили су под презименом Алфировић како би сачувала од заборава презиме по женској линији).