Док те гледам, не видим ништа сем тебе ...

СУСРЕТ

       Док те гледам како седиш, замишљен луташ негде у даљини, коса ти већ седи мило моје, а ја не видим ништа, ни прошлост, ни лето, ни зиме..

Само ту твоју невероватну снагу која не зна за сутра, која избија из тебе.

Тај први наш сусрет заувек траје у нашим очима.

Не видим ни године, ни бол, ни патњу, ништа..

Само тебе несуђени принче, свесног своје снаге а тако нежаног, стојиш наспрам мене и питам се како да објасним људима да време за мене стоји? Ко да ми верује?

Знам, само очи твоје и усне твоје.

Гледам те пуна жудње, пуна љубави и чежње.

Гледам те као она стена над морем што у плаво небо гледа, и чека тај божанствени залазак сунца.

     Док те гледам, не видим ништа сем тебе, ни тугу, ни бол, ни патњу, ништа..све је некако мирно, чисто.. Тај поглед као да годинама траје, њиме испричамо све што усне не могу. Колико снаге у њему стане. Гледам те пуна жудње, пуна љубави и чежње. Гледам те као она стена над морем што у плаво небо гледа и чека тај божанствени залазак сунца.

 

 

ЗАЖМУРИМ

      Жао ми је што сам вас пустио, мислио сам да је боље, још сам био млад да се обавежем на тако нешто, промениће ми живот, то је нови живот у моме, нисам био спреман на то. Прошле су године, а ја не могу да престанем да мислим како сада изгледа, пита ли за мене, шта јој кажеш, да ли је лепа као ти, да ли има твоје локне. Хиљаду питања сваког новог јутра. Мењао сам прави живот, за живот са стране, тражио нове флаше и неке нове што не би личиле на тебе; али после свих тих година упркос свему томе, остао сам сам. Стигле су ме године, оно сазревање о коме си ми стално причала, мислим да схватам сада. Хтео сам да ти јавим да користим ормар и да ми ствари више нису на столицама. Игрице сам заменио књигама, направио сам и полицу, свега десетак њих, али нов сам у томе. Престао сам да пијем, сада ми је комода пуна чајева. Видео сам данас круг на столу, почело је и мени да смета што не стављам подметач испод чаше, хтео сам да га обришем, али дрво га је упило, ко зна колико је ту стајало, ето и за сто је сада касно, а камоли за тебе.
      Кад зажмурим поново нас видим, али у стану не би биле флаше пића као раније, него дечије играчке. Зажмурим и видим те срећну, видим те вољену и насмејану, видим те онакву какву те никада нисам видео.
 
Катарина Рајић