Она је дете са села,
Одрасла је играјући се у блату,
Спавала са мачкама,
Које би повијала као да су бебе,
Да и њена мајка је пазила да не назебе.
Али пустила је дете да ужива у срећи,
Девојчица дуге косе прави торту од блата,
Имала је и по нешто од алата.
Узимала кришом, да не види тата.
Девојчица је маштала о бољем свету,
О напуштеним животињама којима проналази дом,
О томе како ће једног дана бити добра вила.
Није да није то учинила.
Девојчица би садила цвеће,
Чувала зечеве,
Грлила дрвеће.
Пуна среће и топлине.
Да споменемо и њене ћурке,
Јер свака је имала предивно име.
Девојчица се играла у блату,
Трчала боса по трави,
Крала комшијске трешње,
Мисливши да је не види нико,
Одрасла је у жену,
Жену која и своје дете хоће да научи свему.
Жели да је научи да није страшно ако испрља ново одело,
Да мачке у кући нису вишак,
Да није ружно ако узме прљаво куче са улице,
Окупа га и принесе уз своје лице.
Да није човек који ради у градској чистоћи испод њеног нивоа,
Неће јој рећи
Да учи да не би завршила као он.
Жели да је научи колико сваки је свако посао тежак,
Колико је сваки човек вредан док се бори за живот свој.
Жели да је гледа како се игра у блату,
Како се нервира јер колачи нису испали лепо,
Па у помоћ зове тату.
Не није закључак одгајити дете у блату.
Закључак је јасан детету треба пружити сву слободу света да би схватило како је кад се губи, а како је кад цвета.