Уморна сам да бих наставила даље,
Моје крило је сломљено, крвари,
Бол не престаје.
Само то ми треба.
Да осетим ветар и сунце,
Да задрхти од среће моје мајушно срце.
Не знате ви чари шуме
И како она волети уме.
Највећа несрећа за једну птицу су сломљена крила,
Не може јој лет ништа заменити где год била.
Ја сам се на руци једне девојчице с’крила.
Пружила ми је бескрајну љубав, ушушкала као да сам беба,
Ја сам дете неба, дете висина,
Али лепо је знати да је неко срећан што те има..
Ево ме стојим на прозору и маштам,
Опорављам се и ускоро се од моје девојчице опраштам.
Ја сам црна птица,
Птица луталица.
Уздижем се поново у висине,
И даље ми оџвања мио глас девојчице,
,, Не заборави ме“!
