ЈЕДАН НАИЗГЛЕД НЕОБИЧАН ДАН
Да се и хиљаду данау том дану сабраше,
на немоћна плећа понијели,
не би суштину тога дана прозрели,
разумјели и изнијели!
Да дан траје двеста сати,
не би том брзином и снагом тикали,
да пренесу поруку тог тока, но
бесмисла! А истинским смислом
уде би своје поломили, скрхани.
Да један минут спознаје,
прозорљивости, носи сву мудрост
и радост овога свијета, гдје је опсјена
истини сахрана, гроб умрлима а
још не укопанима!
Док један дан
својом лакоћом, злоби вјечности
преточеној у једном трену,
снагом истине пркоси.
Будите мудри, синови људски,
као људи ћете морати мријети!
САГА О
УМИРУЋИМ ТЈЕЛЕСИМА
Ходајућа аман
куца,Устани робе и ини полумртви
Крај се ближи, не ропћи
ходајући ништи.
Носила носиш
Колијевци хрлиш, ближи се крај.
А Ти, живот свој траћиш и нујиш.
Сјена ала по зиду иза Иконостаса
гамижу и заклоњени мраком
и паучином, свјетлост кандила помрачују
кад ниси сам устао, устала је зјала,
пријечи вјечни правоход.
Кад Њему нијеси знао прићи,
знају ти они планове, улицу, број;
Све о теби знају, страшила
ходајућа, смрт сију разорну
и корачају задњи мимоход.
Харају и машу пакленом агендом,
Изрођени вукови и којоти,
у јагњећем крзну се утворили,
фарисејски палацају, злобе,
постављени на царски трон!
Претрнуо од страха, вјечно уклети!
Паралисани учмалим сном,
живо замрли људски род.
Не диже више главе, чини се
да гамиже, но нити дише,
нити уздише. Кад позван би,
На позив се оглуши.
Но хитро и њему ходајућа носила
спремају мрачни, брзи гроб!
Блиједо гледа и ништа се не миче,
На живо занијемио првобитно
послушни, људски род.
ЗОРО
ДАЉА ОД ВЈЕЧНОСТИ
Ријечју као
мачем,пресјекла дах ти си,
намјерно лоша,
слутиш на пропаст,
па тако у бездан пошла!
Дуга је ноћ, зору престигла,
сванућу се надајући.
обамрлих удова и гласа, нуји...
Трачак свјетлости да трасира пут,
из лавиринта, напунивши лампу
наде, ни на видику свјетлости!
И надима се бура и очај влада...
Бездна микрокозмо,
звијездама траг одвећ гасне,
завјесе су пале, док планета
скренувши са правог пута,
ка вјечности клати се,
Около звјерлају уклете зјале!
Не слутећи на добро
ближи се крај пута!
Да небески свод се спусти,
млијечну стазу ружама да застре,
тмурне облаке, кротећи
брза и ,стазе, сјенке одагна,
што се над нама наднијеше,
док пропаст, ликујући
тријумфу се нада...
Зоро, даља од вјечности,
обасјај горде сјене, мачеве
зла отупи, што над главама
погнутим висе, и гле у
чекању се снебивају...
Издигни своје скуте и прими
на поправно збориште,
све што кроз тугу
у вонј се сумпора свило!
Сломи сјечива и разбиј зјале,
надјачај ехо што на
армагедон слути...
КЛЕПЕТАЛО
Када бих се поново родила,Била бих клепетало које
буди тек уснуле пастире, монахе,
послије ноћног тек утонулог сна
после дугог бдијења.
Када бих се поново родила,
Била бих звоно, звоника
које сву тугу, страх, бојазан,
Учмалост у радост претвара.
Када бих се поново родила,
и у земаљски, ништавни живот
вратила; била бих звук анђела на Атосу,
И пјесмом проламала планинске завоје,
и мутне облаке разведравале..
када бих се поново родила...
