ШТА АКО НЕ СТИХОВЕ?
Усмрти ме читав град баука
Ухвати ме за главу читав прегршт наука.
Не пуштају.
Није знање нехотице о клин окачено
Нису ни четкице у бунар од руке бачене
већ олово у грудима.
Кратки су списи у мојим венама
кратки ожиљци у очима.
Ал' стрпљења је мало,
а папира још мање,
Шта онда ако не стихове?
КОМЕ, ЧЕМУ?
Шта сам рекла каменим статуама, киповима до облака?
Шта сам им рекла, тако малена и шарена?
Шта сам рекла чуварима гаја, стражарима раја?
Шта сам им рекла, тако убивена и грешна?
Шта сам рекла док сам падала,
без крила, протерана?
Шта сам им рекла, тако отрована
и догорела?
Шта сам рекла дубинама,
црнилу без краја?
Шта сам им рекла
тако рањена и крвава?
Шта сам рекла?
Оно што сам могла
док су слушали.
Шта сам им рекла?
Оно што сам хтела
и шта сам мислила.
ИЗДАЈА ДУХА ЊИХОВОГ
Радије бих језик дала,
Но у паклу остала
Што га зову рај.
Радије бих се очију одрекла,
Но поштовање међ утварама стекла
Што их зову праведницима.
Радије бих се утопила,
Но затровану воду попила
Што је зову светом.
Радије бих крв и месо оставила,
Но мржњу прихватила
Што је зову оправданом.
Радије бих род издала,
Но њихову мисао признала
Што је зову истином.
Милица Јовановић, рођена 15.децембра 2004. године, ученик 3.р. Хемијско-технолошке школе, члан литерарне секције; наклоњена уметности, ствара рефлексивну поезију и црта. Освајала награде на многим локалним и другим литерарним конкурсима у Београду и Србији. Живи у Великој Грабовници.
(Ментор: проф Марина Савић)