И након толико година
Срце ми крвари у грудима,
Кад помислим на Славонију
Сјећаш ли се брате
Осмјеха нашег тате
Док сретни смо скакутали
Кад смо шумске јагоде брали.
Памтиш ли дуге зимске ноћи
Док смо били будни до поноћи
Ушушкани,најњежнијим гласом уљуљкани
Мамине најљепше успаванке отпјеване
И неке нове приче испричане,
Ђеда Вида што суче бркове
Када купи најбоље волове,
Баку нашу док је плакала
Јер сам од гуске јаја полупала.
О Славонијо моја,
Сад су запуштена поља твоја!
Лијепих шума нема више
Сад ни цвијеће не мирише
Само Папук гордо стоји
Да подсјети одакле су преци моји.
Црне сјене вјетром донешене
Шуљају се по селима,
Туђи људи по згариштима,
Нове срамне књиге пишу
Нашу славну повијест бришу.
Споменике порушили
И гробове прегазили.
Види сестро Воћинку кад подивља
Па се сурва са Папука
Сва мутна и прљава
Од свих лажи и превара
У кориту своме тешко бреме носи
Отима се,хучи , плави и пркоси.
Тугу Папука ваља по ријекама
Док не дође до плавог Дунава.
Ту се прича ту се шушка
Дунав тјеши и љуљушка
Нашу браћу и сестрице
Што посташе избјеглице,
И без кућа и ичега свога
Протјерани са Папука зеленога.
Пјевај грло иако те срце боли
Нек се знаде колико се Славонија воли!!!