НАЈАВА
Љубав у најави...
Љубав и није...
Недоречена у слутњи траје,
Па чежњом нестварна сја,
Остали су погледи сетни и писмо боје вина,
Отисак црвеног кармина, једини траг,
Да могао си бити драг...
Она је данас срећна,
С другим дечком се шета,
Твој је поглед прати...
Да ли воли?
То нећеш знати.
ПУТ
Овде си да сваким искушењем, искушан будеш.
И свако ће пред тебе стати као понуда да
лажеш, крадеш, вараш, издаш, забрањено волиш...
И све грехове и сва добра живот ће ти нудити.
И питаћеш се: „Да ли сам ово ја и да ли је ово мој живот?“.
Бираћеш пут...
И како год да изабереш, добро или лоше,
срећа и несрећа путују заједно.
Твоја срећа уме брзо да постане несрећа,
А и несрећа уме да изненади срећом.
Осетићеш и јад, и пад, тугу и очај...бол...
Осетићеш радости давања и врлине.
Дизаћеш се на небо и потањати у црну земљу.
Мораћеш себе да погазиш и заборавиш...
Да опростиш и да се покајеш...
И да волиш...
И да се надаш...
Овде си да умиреш и да се рађаш, и да трајеш...
И да љубав живиш кроз радост и бол.
Бираћеш пут, али капије вечности само љубав отвара.
ОПРОСТИЋУ
Опростићу оном што одлази, јер не зна...
Никада неће жалити, срећан је...
Не зна, колико се може неком фалити.
Хтела сам попут лептира волети...
Погледом на храброст он ме звао.
Слободно, на длан да му слетим.
Тренутак, ал’ да га се с радошћу сетим.
Али, ни један сат свог живота,
Он ми није желео дати, ни загрљај, ни грех.
Није имао времена за мене,
Ни моју тугу, ни смех...
Опростићу...то ништа...
Њему сам била ни занос, ни кајање.
Он моје, ништа, радост коју ми живот није дао...
Био је печат на тугу.
Опростићу, он то није знао.
Хтела сам као лептир волети,
Али лептир што сузе пије,
Летео није...
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Период раног детињства је провела у Немачкој где су родитељи били на привременом раду. Уз брата Миодрага је рано ушла у свет писане речи, откривајући лепоту читања.
Живећи у свету различитих култура, рано је схватила да је најзначајнија подела, подела на добре и лоше људе, без обзира на језик, веру и културу. Свет је пун разлика, којима се треба дивити.
По смрти оца, породица наставља да живи у малом селу Дупљај, у породичној кући у околини Ваљева. Зорица завршава Економску Школу у Ваљеву, студира на Вишој школи „Прота Матеја Ненадовић“.
И попут свих обичних људи, у годинама превирања ради различите послове: бавила се трговином, радила као фризер, радник у производњи и данас је возач „Градског таксија“ у Ваљеву. Мајка је две ћерке, Иване и Невене.
Пише стихове инспирисане животом обичног човека, о његовим жељама, надама и невољама на животнмом путу...
Најлепшим поклоном увек ће сматрати: осмех, добру књигу и лепу, искрену реч.