ТАЈНА ЈЕВРЕМОВОГ ГРОБА
Октобар 1882. беше неуобичајено топао дан. Сунце се помаљало над Саборном црквом и заклањало оно мало облака који су се промицали београдским небом. Нису памтили грађани тако сув десети месец у години. Старијој господи би се завртело у глави од неуобичајене топлоте за ово доба године. Подбочени штаповима , ослањали би се на неку капију док не би дошли до ваздуха. Све је тог дана , тог 11. Октобра било нешто другачије . Саборна црква је гордо стајала одишући миром .Калдрма је била пуна људи који су се однекуд враћали. Незадовољство је одисало калдрмом. Сељаци који су дошли у варош да продају коју ствар су се враћали празних руку. Ратови које је Србија водила су исцрпли последњу снагу српског сељака. Жене су нарицале над гробовима својих синова и мужева. Оно мало сунца што се пробило давало је трачак наде свима. Јелена Марковић је шетала са својом рођаком Леном Книћанин. Ћутале су обе. Јелена звана Илка је осећала да је све речено, да није више имала шта да каже. Њен Јеврем је страдао пре четири године у Топлоској буни. Била је сама на свету. Волела је много свог мужа . Чинило јој се сада после година проведених у самоћи да и сада одзвањају речи '' Јеврем је мртав ''. Стално се будила у по ноћи, мокра од страшнох снова који су се завршавали речима - Јеврем је мртав. Никако није прихватала његову смрт. Да је бар имала децу , па да се бави њима, умела је да помисли. Узели су јoј све што је имала. Он јој је узео. Он. Краљ Милан. Ишла је улицом и изговарала врло често његово име наглас, па би одједном застала, мислећи да је неко иза ње. Илка беше наочита и лепа жена. Рођена у Шопрону, развијеном делу Аустроугарске, могла је себи да приушти образовање какво друге младе жене нису могле. Са четрнаест година Јелена и њена сестра су остале без мајке. Отац их је послао код тетке јер није могао сам да одгаја две младе и бунтовне девојке. Јелена упознаје младог лекара Јована Андрејевића и врло брзо је ступила у брак. Није то било оно што је млада Илка замишљала. Јован је био веома богат, те је Илка могла и сама да улази у разне послове , надахнута романтичарским идејама свог старијег мужа. Угледни лекар је врло брзо преминуо, те Илка као млада жена остаје удовица. Илка није могла да поднесе самоћу те се врло брзо сели код сестре у Београд. Сестрин дом је постао место окупљања интелектуалног слоја људи и Илка као таква, млада и наочита, веома брзо налази своје место. Веома брзо упознаје младог официра Јеврема Марковића. Јелена је знала да је то оно право. Могла је са њим да расправља потпуно равноправно, што није било карактерстично за Србију. Јеврем је волео да слуша њене романтичарске идеје, уживајући док је она причала веома брзо и опијено сваком идејом коју је имала у себи. Њихов брак је био неуобичајено равноправан за деветнаести век. Илки је пријало да сатима говори а да је Јеврем слуша, упијајући заљубљено сваку њену реч. Толико га је волела да је обожавала да њему прво изнесе своје идеје, желећи да чује његово мишљење. Када је чула најтужнију вест да је Јеврем стрељан, Илка је потонула потпуно.Јеврем је био осумњичен да је учествовао у Тополској буни против кнеза Милана. Ноћима је разрађивала план како да избави мужа, молила је, писала писма тражећи помиловање. Није успела. Толико је изједала немоћ да је сатима плакала пред огледалом тражећи одговоре од себе у одразу свог лика. Јеврема су стрељали . Опет је остала сама и очајна. Имала је тридесет и кусур година када је опет остала удовица. Овог пута је било много теже. Остала је без пребијеног динара, са празним џеповима и још празнијом душом. Није могла да се помири да Јеврема више нема. Стално је мислила о томе како ''Србију спасити, а Јеврема осветити''. Сахранила га је на јагодинском гробљу крај брата Светозара.Ћутало је јагодинско гробље. Илка је стално обилазила мужевљев гроб. Наглас би причала како ће га осветити. Ућуткивало би је лишће које је летело преко њене главе. Уплашила би се да неко стоји крај ње и ућутала. Знало је старо јагодинско гробље Илкине жеље и намере. Борила се са собом да угуши тај немир. Покушавала је да не мрзи кнеза сада већ краља Милана. Знала је да мржња нiком добро није донела. Нестало је њене лепоте за те четири године откако нема Јеврема. Њена црна коса је постала невидљива, њене крупне црне паметне очи су постале уморне и угашене као каква црна светлост . Није било радости у њеним грудима .Мука као какав камен који притиска је стајао на њеним нејаким недрима. Само је идеја о освети била тако жива у Илки. Све остало је било мртво. Стално се сећала тог дана када је отишла по тело свог мужа у Аранђеловац где је убијен. Мисао на пут до Јагодине да превезе тело Јевремово да буде крај брата је тако мучна за Јелену. Године су се таложиле у њој. Неће моћи још дуго овако. Причала је са рођаком Ленком шта би могла да уради. Ленка је одвраћала колико је могла али је познавала своју Јелену. Смишљала је ноћима план и освету. Несанице су је мучиле и убијале. Знала је да мора наћи неко место где нема много људи који га чувају. Примирила се потпуно. Разговарала је само са собом шта ће и како ће. Изнајмила је собу преко пута Саборне цркве. Веровала је да ће је Бог погледати да освети мужа. Заспала би на столици сваке ноћи док је понављала план.Седела је у изнајмљеном стану и понављала речи '' Кад немаш сина, осветићу те ја ''и плакала гледајући у Саборну цркву. Звона су је опомињала да стане. Није стала. Није могла да се заустави. То јутро једанаестог октобра ,Јелена је устала и пришла прозору. Како је обрадовало сунце...Много људи је било на београдској калдрми и свако је журио нешто неком да каже. Небо је обећавало Илки много тога...Устала је и обукла се . Знала је да је то тај дан. Данас ће јој лакнути. Чекала је сатима...чекала је њега, краља Милана. Ушла је у цркву држећи револвер испод хаљине. Стиснула га је тако чврсто као да је он био једина нада за њен очај. Краљ је пришао иконама да их целива. Извукла је револвер и уперила ка њему. Очи пуне мржње, страха и очаја су бесно севале ка том човеку који јој је узео све што је имала. Пуцала је свом снагом ...несигурна и неизвежбана слаба женска рука је промашила тако дуго чекану мету. Испао јој је револвер из руке. Није га погодила. Само је осетила како јој прилазе неки њуди и стежу је.. Одводе је, није знала где ће. Осетила је страшан притисак у глави и страх да се потпуно одузела. Немоћ и очај су је обориле на под. Одвели су је...Испитивали су је , не сећа се чега..Ко је знао за ово - само им је било важно то. Нико није- био је Илкин одговор. Никада неће рећи ко је знао. Нико није знао. Тешка судбина се надвила над младом женом. Ништа више није имала. Узели су јој живот, љубав и слободу. Помиловали су је.. Одведена је у Пожаревац. Кажу да се убила тамо. Кажу да је небо високо. Кажу да је сама хтела тако. Кажу да обично после кише изађе сунце. Знало се шта кажу али није се знало шта се десило. Јелена је страдала . Кажу да није могла да поднесе тугу. Кажу да су је задавили. Кажу да је сама хтела тако. Не знамо шта кажу. Јеленина сенка је остала високо изнад Јевремовог гроба на старом јагодинском гробљу. Посматрала га је мртва. Чекала је њена сенка да Јеврема неко освети. Њу није морало, али њега је морало. Он није имао сина, она је требало то да уради. Све је тако далеко остало изнад ње. И да може . опет би исто урадила. Сама, мртва, нечујна, високо изнад београдске калдрме дисала је њена мисао. Дуго се препричавала прича како је '' нека Илка '' хтела да убије краља. Краљ је метак узео и наредио да му се направи украс за кошуљу од њега. Мислио је да је победник. Није био мртав, али није био ни победник. Смрт често представља победу. Илкина мисао је дуго животарила преносећи се са уста на уста, од једног до другог. Јелена Марковић је била мртва, али Илкина идеја је преживела.
СТАКЛАРА НА БЕЛИЦИ
Било је великих људи 19. века али један од највећих сигурно беше Аврам Петронијевић. Родио се у Текији једног септембарског јутра када је мајка Јелена била у бегу преко Дунава. Отац Петроније је био строг човек који је потицао из Црне Горе.Носио је у себи сву племенитост рода из кога је потицао. Аврам је израстао у високог црног момка, са густим брковима и наочитог погледа. За оно време беше веома образован.Од малена му је трговачки дух био велика предност. Волео је да се ценка, продаје и препродаје. Мајка Јелена није могла ни да претпостави да ће њен '' бегунац преко Дунава'' бити и министар и председник владе и велики политичар. Завршио је трговачке школе у Оршави, отварао пословнице, упадао у дугове и затварао их. Вратио се у Србију где му је кнез Милош вратио све дугове и помогао да поново стане на своје ноге. Сакупљао је и 'арач за кнеза ,био писар,кажу чак и кочијаш да би постао и лични секретар кнеза Милоша захваљујући познавању грчког језика. Оженио се Станом Карамарковић, честитом девојком из поносне куће , а на венчању им беше кум кнез Милош. Није било веће части од те да лично кнез буде кум будућег пара. У браку добише два сина, Милана и Љубомира, али само је Милан поживео и дочекао старост. Предузетнички дух је био дубоко утемељен у Аврамову нарав. Година 1846.беше посебно значајна за Аврама Петронијевића. У својој 55 години живота дошао је на идеју да отвори први фабрику стакла на Балкану. Знао је Аврам да дрво полако излази из моде, бакар и керамика беху одавно замењени стаклом. Стакло је најпре могао имати само богаташ а онда је полако улазило у домове обичних људи. Имао је свој капитал довољан да покрене прву фабрику овог драгоценог материјала.Изабрао је град на Белици. Знао је Аврам да је добро осигурати свој посао на дуже времена. Обратио се писмом Државном савету где тражи да се за наредних четрнаест година ником не дозволи отварање нове стакларе, као и коришћење сечења дрвећа за потребе стакларе. Стаклара доби назив Аврамовац и беше прва фабрика стакла на овим просторима. Јагодина беше варош на веома добром месту. Налазила се на Цариградском друму и прилаз је био више него добар. Аврам је добро знао колико је важан стратешки положај једног места.Јагодина је имала више него добар. Аврамовац је почео да послује веома добро. Запослено је најпре педестак радника .Било је Словака, Бавараца и Чеха. Стаклара се налазила подно Цног Врха где су сунчеви зраци избијали изнад брда и обасјавали Аврамову стаклару. Није то била мала ствар отворити прву фабрику стакла на простору једне мале државе у успону. Црни Врх је својим крилима штитио обруче фабрике а јагосинска чаршија беше поносна на Аврама и стаклару Аврамовац . Година 1846. беше година када уставобранитељи владаху Србијом. Аврам је био један од устваобранитеља који су и довели на власт кнеза Александра Карађорђевића. Постоје приче и записи да су се у Шареној кафани газда- Аранђела Милосављевића сакупљали уставобранитељи , међу којима и беше Аврам Петронијевић. Мала варош на Белици је била веома значајна половином деветнаестог века. Док је у Првом српском устанку била попрште битака , у Другом место помирења, постустанички период беше веома плодан за индустрију и привреду целе Кнежевине. Авраму Петронијевићу никада није недостајало самопоуздања за нешто што је он замислио и желео да оствари. Највећа жеља му је била да никако и никада не сме имати конкуренцију. Све више странаца је пунило Јагодину, који су долазећи трбухом за крухом, тражили младе девојке за удају и тако остајали овде женећи се њима.Неке су и одлазиле са својим изабраницима у њихове државе. Аврамова жена Стана је била тиха и смерна жена која је пратила свог мужа у сваком његовом подухвату и идеји. Имали су синове Љубомира и Милана. Милан је често пратио оца , гледајући како се замисли спроводе у дело. Стана је посматрала како се развијао посао са фабриком стакла, слушала мужа који је веома често долазио кући уморан од напорног рада и давала по који савет. Савети су били да не треба толико да ради и да мора имати више одмора. То су били најдрагоценији савети које је Аврам добијао.Подршка жене је била важан ветар у леђа великом Петронијевићу. И када је постао попечитељ иностраних послова, Стана је као свака одана и верна жена водила рачуна о деци и кући, не дозволивши да деца осете одсуство оца. Најпоноснији на своју производњу, Аврам беше 1848. Године, када је први пут остварен извоз стакла у Османско царство. То је био велики успех за њега , за Кнежевину и за привреду. Посебну захвалност је осећао према својој жени , чији су мудри савети били његов спиритус мовенс. У једном моменту је Аврамовац остварио невиђени приход за оно време. Успеси су се само низали а Аврам је настављао да врши своје министарске дужности и да негује традицију. Најмилије му је било када су Турци тражили српско стакло. А највише је Аврамовац извозио стакло у Турску. Све више младих Бавараца је стизало у Србију да ради. Чуло се навелико о српској фабрици стакла. Писале су новине о успесима Аврамове стакларе. Велики визионар Аврам је имао идеју да прошири свој посао и отвори још коју пословницу у Кнежевини. Много песка , дрвета и камења беше на простору око Црног Врха , те то беше главни критеријум да Аврам Петронијевић отвори фабрику на овоме месту. У једном моменту,на наговор блиских пријатеља , већ искусан привредник Аврам петронијевић уази у ортаклук са Теодором Томићем . Није имао много времена министар спољних послова да се бави превише фабриком и пословима. Морало се попустити на једној страни. Аврам беше доброг здравља. Стана је често говорила да треба мало одморити. Стари Петронијевић је често морао да путује због посла. Најчешће место где је боравио био је град на Босфору. Волео је Аврам Петронијевић да борави у Цариграду. Склапао би важне послове, обилазио град и сваки пут донео нешто ново са собом. Он је био човек који је увек и свугде учио. Сваки пут би донео нову идеју за своју фабрику. Теодору је препустио да се бави важним пословима , имао је пуно поверење у свог пријатеља и партнера. Године 1852. отпутовао је у Цраиград да склопи важне иностране послове. Ништа није било необично. Април као април био је кишовит. Тај 22. април је био посебно спаран за Аврама који је мотрао да обави хитне и неодложне послове у канцеларији везира у Цариграду. Једва је чекао да обави све своје послове и врати се кући. Тог дана је посебно желео да буде у својој кући. Док је боравио у канцеларији, изненада је пао и умро. Ништа није указивало на изненадну смрт Аврама Петронијевића . Кнежевина је била тужна због смрти свог министра. Стана Петронијевић је остала са својим сином Миланом који је једини од деце поживео. Сећала се Стана веома често њиховог венчања на ком им је кум био нико други до кнеза Милоша.Често је мислила на лепе и срећне дане. Сећала се и мислила о томе да је Аврам послушао њене савете да мање ради,можда би био данас са њом. Није доживео неке велике године. Тек је ушао у седму деценију живота. Аврамовац није могао да живи без Аврама.Откупљен је од стране државе за ситне дукате. Касније су разни привредници отварали фабрике стакла, али ниједна није пословала као фабрика Аврама Петронијевића. Ни у једној није било толико жара као те 1846.када је никла пословница на обронцима Црног Врха ,између села Белица и Мишевић. Није било толико воље као када су стизали страни радници да виде то чудо од стакларе. Неки су стизали, радили и одлазили а неки су остали у граду на Белици и створили нови живот.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Дипломирала је 2006. на Филозофском факултету Универзитета у Београду на групи за историју.
Запослена је у основној школи где ради као наставник историје.
Љубав према књижевности је развила још у основној школи .
Највише воли историју 19. века и посебну пажњу посвећује историји свог родног места .
Коаутор је пројекта ''Моја Србија између љубави и рата'', који је награђен као један од најбољих примера добре праксе за 2018. годину.
Такође, њена прича је објављена у зборнику Велики српски XIX век издавачке куће Порталибрис.
Сматра да као наставник мора стално да се усавршава и ради на себи.
Њене песме су објавили часописи: Суштина поетике, Звездани колодвор, Фанзин Шраф 6, Словословље, загребачки часопис Квака као и портали Синхро, Најлепша поезија . Удата је и има двоје деце.