Хоризонти душе
Понекад у животу помислим
да ли постоји смисао за живот у свету,
да ли заиста вреди трошити сваку искру емоција,
сваки атом разума,
Колико ће литара суза потећи
док не сазнамо
у којој је фиоци срећа
и колико тих фиока поседујемо.
Када ходаш путем живота,
многи глумци долазе и одлазе.
Пустио си их да живе са тобом,
дајеш им сваку звезду свог универзума звану душа,
прекривају звезде маглом и облацима.
Слана киша влажи твоје тело.
Ви сте сами.
Тишина.
Нема нико да држи кишобран, мокар си.
Руке су ти везане,
све је измакло контроли,
влакна нису у вашим рукама.
деформишеш своје биће
губиш појам о себи и својим потребама.
Губиш глас
губиш свест
изгубиш тло под ногама.
Чак и ако си друштвена особа,
претворићеш се у усамљену вилу у мору хијена.
Претвараш се да је све у реду,
маска и шминка ће уклонити тамне кругове испод очију и крваве очи.
Нико те не држи
ти падаш.
Налазиш се у глувој соби
нико те не чује.
Они кажу јака је
прешла је море и океан туге,
преживец́е.
И преживећу
јер и падање и одрана колена значе живот,
борбу,
снагу.
Не побеђује се само када
када држиш медаљу
побеђујеш дисањем у загушљивој просторији,
када пливаш и ходаш кроз дубоко блато и понор,
ако имаш снаге да летиш бар са једним својим крилом,
ти си победник.
Можда једном,
када постанеш прошлост,
почеће горети мрвице захвалности у свету,
људи можда схвате
да се неко борио у туђим ратовима и бавио се туђим парадоксима.
Можда ц́е небеска хармонија поново заблистати у мом срцу,
сваки изумрли део творевине ће почети да пева и рат се завршава.
Сам
Навикавање на самоћу,
жаљење, сузе и немир у твојој коси,
ти си као киша
што никога не теши.
Тако је лако волети, а још лакше се одрећи људи,
онда се сетимо
колико нам је времена требало,
да будемо срећни
иако смо знали
да је јесен у срцу болнија од туге,
још болнија од среће,
коју немамо са ким да поделимо.
Кад бисмо само знали
да је јесен могућа у човеку и лети и у пролеће,
не бисмо окретали главу од сланих суза које теку из наших очију.
Свећа са циметом у кући више не мирише,
Код куће више нико не чека са осмехом.
Мораћете да изаберете где ћете ићи,
Увек имате два пута:
Прави,
И онај,
О којем мислите
да је онај прави.
Понекад ти се твој живот чини апсурдним,
Тражиш смисао постојања,
онда се изгубиш
погрешиш
па се вратиш на праву фреквенцију.
Тражиш изговор за своја дела,
али тада схватиш
да ниси птица у кавезу,
али слободоумни човек
чудан до понекад тврдоглав.
Понекад одбачен од света,
понекад осуђиван због скептицизма других.
Све има своје трајање,
живот је условљен временом
време је релативна димензија,
све је већ негде записано,
питање је да ли желимо да знамо
каква ће судбина доћи до нас.
Не плаши се да летиш на својим крилима,
иако летиш на ходочашц́у сам,
прво мораш да верујеш себи
да некоме даш делић себе.
Постојиш у непостојаности
Време се мења,
као моја осећања
у овом опаком свету.
Прошле су четири године откако се осећам лоше у својој кожи,
Гуши ме отуђење, мучи ме страх од самоће,
Мрзим разлазе.
Адолесценција мог бића окренула се у погрешном правцу захваљујући теби.
Утицао си на мене, променио си мој карактер,
урезао си ми кривицу у кожу.
Крв ми је текла тако
како си то желео.
Остао си заточеник мојих мисли,
странац у мом срцу.
Вртим се у зачараном кругу,
непомична сам
захваљујући твом присуству у мом уму.
Заглавила сам у прошлом веку,
иако у њему нисам ни постојала.
Остала сам ту са тобом и нашом хронологијом љубави.
Плашим се празног простора,
И ти си га се плашио.
Боли,
боли кад угушиш сваки комадић нечега
оно што се звало љубав, да тако кажем,
осећај
свемирски роман,
данас је то само космичка катастрофа.
Постали смо парадокс,
црна хроника у новинама.
Данас смо апсурд,
мрља коју нећу избрисати,
Могу је само замутити као тебе, у свом сећању.
Плашим се промена.
Плашим се кретања звезда и слова,
које ти пишем.
Олуја ме ломи,
Код тебе пада снег.
Можда је то индиректан знак,
да постојиш
планете могу почети да се крећу,
да нас је судбина задесила у том празном простору,
којег се толико плашимо.