ГРОБЉЕ
ЖИВИХ (ДУША)
Вреба кос изнад Косова Поља,
земља сита, напила се покоља.
Гримизна застава на ветру се вијори.
Србин по Србин пада, више нико и не броји.
О, божури љути, небо изнад Пећи,
певају мајке о негдашњој срећи.
Још увек кос над главом им стоји,
син по син пада, зло се Бога не боји.
Обиграва кос изнад Косова Поља;
располутила се земља, нечасног ли боја.
Замире у даљини зов косовске мајке,
кос тетура пијан између кечета и шајке.
Прошарано небо мутним предсказањима,
истина тиха, догорева у предањима.
На трпези неистине црном орлу омаж,
крунишу двојницу, име јој је лаж.
У заветрини устаје војска душа;
кос узлеће, не може да слуша.
Не мегдану клеветници шепуре се важни,
под сенком се повијају божури влажни...
А на њивама падају мушке главе,
оживљавају у утроби ране старе.
Буктају ватре, гасе се огњишта,
дете дозива са краја дворишта.
Претња над Призреном, кос замотан у црвено;
дете плаче, у мету одевено.
Кос с месеца стрмоглаво слеће
разносећи Пољем комадиће одеће.
Срце за срце - мајка проклиње, отац грца;
зид жуте куће проговара и пуца.
Отето - проклето, нек им је на опрост,
још би штогод рекли, ал' почео је пост.
Гладне очи, црне руке,
живо да не зна њихове муке.
Ућуткане истине трзају под земљом
отежалом од крви више него једном.
Лебди страх над косовим пољем,
дечак гледи у небо, нада се бољем;
ал' поглед му на плес гладних вукова
паде. Игралиште поље духова
постаде и у трену срце му стаде.
Векови славе у ватри мржње изгарају,
кечад се цере, светиње обарају
и док пламен снове детета лиже,
крст се из пепела обнавља и диже.
Вреба кос изнад Косова Поља,
земља сита, напила се покоља.
Гримизна застава на ветру се вијори.
Србин по Србин пада, више нико и не броји.
О, божури љути, небо изнад Пећи,
певају мајке о негдашњој срећи.
Још увек кос над главом им стоји,
син по син пада, зло се Бога не боји.
Обиграва кос изнад Косова Поља;
располутила се земља, нечасног ли боја.
Замире у даљини зов косовске мајке,
кос тетура пијан између кечета и шајке.
Прошарано небо мутним предсказањима,
истина тиха, догорева у предањима.
На трпези неистине црном орлу омаж,
крунишу двојницу, име јој је лаж.
У заветрини устаје војска душа;
кос узлеће, не може да слуша.
Не мегдану клеветници шепуре се важни,
под сенком се повијају божури влажни...
А на њивама падају мушке главе,
оживљавају у утроби ране старе.
Буктају ватре, гасе се огњишта,
дете дозива са краја дворишта.
Претња над Призреном, кос замотан у црвено;
дете плаче, у мету одевено.
Кос с месеца стрмоглаво слеће
разносећи Пољем комадиће одеће.
Срце за срце - мајка проклиње, отац грца;
зид жуте куће проговара и пуца.
Отето - проклето, нек им је на опрост,
још би штогод рекли, ал' почео је пост.
Гладне очи, црне руке,
живо да не зна њихове муке.
Ућуткане истине трзају под земљом
отежалом од крви више него једном.
Лебди страх над косовим пољем,
дечак гледи у небо, нада се бољем;
ал' поглед му на плес гладних вукова
паде. Игралиште поље духова
постаде и у трену срце му стаде.
Векови славе у ватри мржње изгарају,
кечад се цере, светиње обарају
и док пламен снове детета лиже,
крст се из пепела обнавља и диже.
КОЛЕВКА
Лепа си
као чежња мојих јутара
и сунце моје вере;
ко суза Богомајке на лицу пустињака
што божуре бере
за потомке;
ко понос на челу Оливере.
Миришеш на малине,
скривена у недрима јунака.
Под грмљавином предака
усне ти бриде,
љубе и шапућу
бесмртне
ко сафира сјај у оку Симониде.
Лепа си
и широко је небо над твојим бајкама.
Твоја слика се диже у висине
ко анђела пој на крилима Грачанице;
бритка ко срп у зноју сељака
што пада на класје
у срцу равнице.
УСТАНАК
Дижем глас за оне који ћуте,
чије се речи у запетама слуте;
звезде далеке што лутају у тами,
на светлости сенке,
у мраку одабрани.
Дижем чашу за невине снове,
пале јунаке диљем земље ове,
лучоноше наде и њихове творце,
босоноге стрелце и незнане борце.
Пробудите се, душе свилене и меке,
грбави јунаци, децо Сиона,
у вама су сунца, планине и реке,
у вама плаче човек, ал' дршће васиона.
Дигните се и кад вам завежу крила,
побуните се и кад вам ушију уста
јер тамо где ране дубље боле,
тамо и срца јаче воле;
не љутите се,
њихова је трпеза пуста.
Дижем глас за оне који трпе,
у чијим су плућима отрови и рупе.
Молим се за оне што испаштају,
чији једини је грех што умеју да маштају.
Дигните се, душе свилене и меке,
издржите њихове погледе преке.
Они су само разума господари,
уске су им груди ко и будоари.
Запевајте, душе свилене и меке,
не дајте им да угуше лепоте одјеке