Баба Ната
Од постања света, људске пакости и рата, војска ко свака војска, увек је са собом носила болести.
Кад су Швабе, 1915-те, упале у Мачву и Србију, услед немогућности да одрже минимум здравствене хигијене, са собом су с наших привремено запоседнутих простора, однеле и непланирани ратни плен. Тај плен је имао више својих имена и израза али онај најопаснији, који леди крв у жилама, како домаћем становништву тако и окупатору, звао се – пегави тифус.
Много је нашега народа, а боме и стране солдатеске, пострадало тих ратних година од ове опаке болешчине. Пословично предузимљив и прецизан, нама вековни непријатељ, журно је наредио увођење различитих противепидемијских мера, међу којима је била и она да локално становништво, одмах, под претњом најоштрије казне за њихово неспровођење, у оквиру својих економских дворишта, ископа рупу одређене величине коју ће користити за своје физиолошке потребе.
Како сила бога не моли, ова, нашем уху чудна наредба – која се јако косила са оном познатом, традиционално српском, „широко ти поље“ – ипак се морала извршити. Учинише то беспоговорно или с нешто немуштог гунђања и мумлања, при ископу, како сви Мачвани, тако и Журавчани. Сви... осим старе баба Нате, која, од како јој у
српско-турском рату пострада сва мушка чељад из куће, живљаше сама на искрају овог омаленог села.
Неће се никада сазнати да л’ је баба Ната, од почетка и с намером терала инат Швабама, или самој себи и своме животу, тако сличном истоименој, давно несталој, тихој равничарској речици Журави, у чијој близини је одрасла. Никада нећемо сазнати, ни да ли у животу који само патњу памти и за патњу зна, уопште и може постојати разлог за неку журбу и слепо извршавање наредби непријатеља, или је баба Ната, напросто пречула ово саопштење новоуспостављених аустроугарских власти. Но, кад јој двојица до зуба наоружаних солдата, који од куће до куће кренуше у контролу да ли се и како наредба спроводи у дело, бануше у двориште – од којих један – на једва препознатљивом српском, својим меким изговором гласа р, изусти гласно реч – рупа, баба Ната ништа не одговори! Ррррупа, ррррупа... баба... где је рррупа!? – бесно понови Шваба, скидајући карабин с рамена.
У та времена, све удате жене у Мачви, носиле су црне живописно извезене прегаче, богато украшене златовезом, срмом, шљокицама и концем складних боја, цветних мотива и снежно беле скуте, испод којих нису облачиле никакву другу одећу. Да ли више збуњено, уплашено или срдито, тек... баба Ната, наглим покретом дограби и задиже своје скуте с прегачом високо изнад главе, на силно изненађење како овог тако и других војника који пристигоше из суседних дворишта, чувши да се ту нешто догађа... Nicht dieses Loch...! Неее та рррупа, не та рррупа... баба... дрруга, друга рррупа...! У један глас, злурадо, сваки на свом језику, повикаше присутни војници. А баба Ната, онако благо ослоњена на стару шљиву испред куће, прикривајући знаке старачке слабости, сада већ пркосно окрете задњицу свом непријатељу, погну се у струку понављајући исти, малочас већ учињени поступак, па лупивши се шаком слично врхунски обученом војнику који салутира старешини, узвикну – је л’ ова!?
Бес поробљивача, помешан са доживљеним понижењем и општим смехом који наста, учини да баба Ната, не буде том приликом најстроже кажњена, како је то у правилу чинила окупаторска војска. Би јој само наређено да до недеље, без ичије помоћи, ископа рупу сопствене висине.
Баш у недељу, на беле покладе, последњег дана пред почетак великог васкршњег поста, готово пре зоре, док се припремала за одлазак у цркву, тумарнуше у авлију нека друга два војника, захтевајући да им покаже шта је по издатом наређењу урађено. И... баба Ната их поведе у башчу, кажипрстом показујући на рупу ископану у најлошијој мачванској пескуши, дубоку једва пар пуних ашова. Ко ће га знати, да ли стишавајући или свесно распаљујући њихов бес, одведе их она и до друге, треће... четврте... враг ће га знати које по реду рупе, исте или приближне величине. Пљуснуше ударци ашова по старичиним леђима... немоћна колена задрхташе... за тренутак клекну... само тихи јаук чу се изазван новим изненадним ударцем по плећима... паде на лице... па се све утиша... Готово у исто време, ненадано, ниоткуда, преко башче, један тупи клепет клатна звона јави се
с глоговачке цркве... И опет, све утихну.
Никада се није дознало да ли је баба Ната, из ината поступила тако како је поступила или је онако слабашна увек наново одустајала, ударајући при копању на тврду, непробојну плочевину старог корита Жураве, на којој јој кућерак беше подигнут.
Време тихо... лагано... заборавом затрпава небројене племенитости и подвиге ослободилаца Србије, а да неће скрити храброст или инат једне старице. Једино, понека брижна мајка, у Журави и Глоговцу, у жељи да похвали своје мезимче за неки несташлук који јој се допадне а није за озбиљну грдњу нити прекор, и данас, не слутећи како је ова изрека настала, има обичај да каже: „Баба Ната, из ината“!
Догодило се – не поновило се! Тек, сигурно је само једно – не вели народ заџаба: „Тврд је орах воћка чудновата“!
Учитељ
Јутарње септембарско сунце благо је пекло чело младога уче. Седео је на прагу свога дома и поглед му се лагано, као да прати његов пут, селио на југ.
Рођен у јеку ослободилачке борбе српскога народа од турске власти, од најранијих дана је слушао приче о јуначким делима својих сународника са оне стране реке Саве.
У то доба посао учитеља се могао наћи и у Ћесарији, ту у Бачкој, можда и у самој Старој Паланци, месту у ком је рођен, али младога учу срце је вукло много јаче него што је била снага очевог упозорења да креће у опасну неизвесност. Погледа упртог у само њему знани циљ, још једном је отворио ђачку буквицу на којој је писало – Петар Радосавкић, свршени ученик учитељске школе. Добро је знао да без пасоша и посебне дозволе, аустријску границу на Сави не може прећи. Одлучио је да иде у Босну, верујући да ће се преко Дрине много лакше пребацити и наћи у Србији.
Немирни таласи плавог Дунава лагано су спирали и последњи његов траг са песковите обале вољене реке детињства. Једног исто тако лепог јутра – као што је било оно када се прва мисао о одласку у Србију јави и зажиже у учиној глави – узео је стару пастирску торбицу коју су још његови преци склањајући се од турског зулума донели из Херцеговине, у њу је турио мало соли, погачу, комад сира и отиснуо се у непознато.
Из Мачве му је још раније стигао глас да јунаци српске борбе за ослобођење, Сима Катић Прекодринац, Станоје Панић Суреп, Пантелија Глигорић Дева, мачвански свештеници и кметови по селима, подстичу народ да подиже школе и даје своју децу у њих. Таласи плаховите Дрине, пре да су били мост него препрека, овим племенитим јуришницима слободе! Уз њихову помоћ, Петар се врло брзо обрео у Глоговцу.
Након српских устанака, реке, ратом и побунама напаћених горштака из Хецеговине, Босне и Црне Горе, жедне мира и слободе, сливале су се у Мачву и друге крајеве Србије. Захваљујући свом повољном положају, уз Дрину, а ипак на безбедном одстојању од ње, омалено село Глоговац, се брзо увећавало и напредовало. Истом брзином расла је и бројност малих Мачвана. Уз учину помоћ, почели су да сричу и прва слова.
Што због недостатка учитеља у младој српској држави, што због потреба власти а највише због Петровог немирног духа, тек, у Глоговцу се задржа мање од три лета. Те бурне 1826. године, Београд је имао свега четири учитеља. Петар се настанио у Белом Потоку. Но, идеали младога уче, брзо су се топили пред суровом реалношћу живота, неправдом и окрутношћу тадашњег Милошевог режима.
Позив да писањем прокламација подржи заверу браће Чарапић и учествује у припреми буне, за Петра је био изазов коме његов слободарски дух није могао одолети. Самоуверен и стамен као стена, његов старији колега, учитељ Михаило Берисављевић, одагнао је и најмањи знак Петрове колебљивости.
Издајство, као друго лице спремности на жртву, узело је и овога пута свој крвави данак! Већ у свом зачетку буна је угушена, већина завереника је похватана и ликвидирана а несуђени српски просветитељи су немилосрдно кажњени. Михаилу беху одсечене обе руке и део језика, а Петру са којим се живот тако сурово поиграо, језик и десна шака! Да никада више слово не напише! И никада више речи не прозбори!
Већ тада, не по први пут, Србија је одлучила да казни саму себе! Наш пут „у небо”, осујећивало је наше незнање! Сакатећи и убијајући памет, убијали смо себе! Као на неком точку – српско коло безизлаза. Можемо га прекинути само на један начин – убијајући зло и глупост у нама самима!