Живела сам тридесет година у несрећном браку. Када ме неко пита шта сам тражила толико дуго са таквим човеком, стид ме је да кажем да сам га волела до божанства. Да сам васпитана тако да морам да одржим своју породицу. Да сам рађала децу како бих га натерала да се смири у својој породици. Најпре сам родила две ћерке због којих ме је кињио јер је желео сина. Одлучих се на треће дете и на срећу, било је мушко. Мислила сам крај је мојим мукама. Ни слутила нисам да је то био тек почетак. Тек ме је тада заробио. Троје мале деце, посао, кућа, ОН. Боли ме када се враћам у назад па нећу причати о поломљеној вилици, о сломљеној кичми, о силовању, о батинама, вређању, понижавању...о паклу. Сву љубав је заменио страх. Ишао је где је хтео. Мењао жене. Трошио новац. Ноћу, када бих децу ставила у кревет ја бих писала. На папир сам стављала сву своју тугу. Некада бих заспала за столом. Ако ме нађе да пишем, називао би ме погрдним именима и цепао све. Говорио би да сам луда због тог свог жврљања.
Патила
сам....Одлучила сам...
“ Узми ово. Молим те, прочитај
сутра.”
Гурнула сам му савијен папир у џеп.
Седео је
наспрам мене и ћутао. Деловао је празно баш попут чаше испред њега. Знао је он
да сам у праву али касно је да се мења. Десила му се нова љубав као што се деси
и сваком другом човеку али њему то није било први пут. Он је бежао у те неке
нове љубави кријући се од самога себе. Имао је потребу да му стално неко говори
да га воли. Да увек изнова рађа нову љубав и онда је брзо одбаци јер је нека
птица запевала бољу песму. Живео је од тих песама,и тог цвркута. Кад утихне
песма тражио је спас у чаши.
Слушао ме је
док сам тихо и даље причала:
"Знаш,
можда бих раније плакала. Вриштала....Волела. Драги мој, немам више времена за
то а немање времена значи да ми није стало. Желео си ту своју слободу. Ево ти
је. Знам није ти тако слатко као кад је крадеш, али ја ти ту не могу помоћи, и
знаш шта.... Не завидим јој уопште. Напротив. Жао ми је те жене. Проћи ће можда
и горе него ја"
Лице му је
било црвено.Суза побеже из ока и он се брзо окрете да не бих приметила како
плаче. Приметила сам али се правила да нисам. Нисам више осећала ништа чак ни
сажаљење. Нисам ликовала због своје победе над њим. Једноставно, бела линија и
крај.
"Све си
погрешно схватила" најзад је проговорио." Мисли шта хоћеш али ниси у
праву" причао је испијајући ко зна коју чашу. Пијанство се огледало на
његовом исцрпљеном лицу.
"Ради
како мислиш да је најбоље за тебе", прошапутао је...
"Нема ту
шта да се ради", наставила сам. "Ти се бори са својим пороцима, а ја
ћу се борити за децу. Не познајеш ти ту топлину детета. Дража ти је топлина
неке нове, назови љубави. Није ми жао што сам ти пружила све. Жао ми је што то
време нисам посветила некоме ко заслужује. Некоме ко разуме моје туге и моје
ћутање. Дадох време теби да будеш величина. Да се доказујеш да си мушко. Да
морам да играм по твојим правилима. Ништа ја не морам и нећу. Доста сам морала
у животу. Иди сада", рекла сам тихо. "Настави свој прљави живот.
Немој да купујеш савест. То се не може. Колико год да је платиш нећеш је опрати
. Кад се једном испрља остаје флека за цео живот. Иди и немој се освртати. Нема
потребе за тим. Кад год се будеш осврнуо видећеш равнодушност. Ја ћу се борити
за себе а друге за тебе. Битно ми је да имам чисту савест и да мирно заспим. А
ти? О, да. Заспиш одмах јер не мериш кога и колико си повредио тога дана. Да ли
ти заиста имаш толико високо мишљење о себи а када останеш сам признајеш
истину? Да ли си икада помислио да ћеш испаштати те своје грехе? Верујеш ли ти
у Бога? Како се не плашиш да ће те једном однети та бујица од суза које
остављаш иза себе? Да ли си икада помислио како је мени?.... Молим те ,иди
сада", рекла сам с олакшањем.
Затетурао се
мало и кренуо ка вратима. Покушао је да ми нешто каже али сам му ставила прст
на уста да ћути.... Отишао је.
Тресла сам се
од страха. Плакала дуго, наслоњена на врата. Нисам плакала више због њега,
плакала сам због себе.
Као да сам се поново родила. Посветила сам
се писању, својој деци, унуцима и после дугогодишњег самовања, новој љубави.
Први пут у животу летим раширених крила. Око мене смех, љубав, пажња. Око мене
живот.
Њега никада
више нисам тражила. Он мене јесте. Нашао је после дуго времена савијени папир у
џепу. Била је то песма коју сам му посветила. Писало је:
ИМАО СИ СВЕ
Ти си љубав
моја, та бора на челу
И по неки
осмех на уморном лицу
Био си ми
рима, сваки стих у песми
А сада ме
гледаш ко рањену птицу
Имао си љубав,
мој живот на длану
И све моје
ноћи и сва моја јутра
Био си ми суза
и срећа и јецај
Све си био мени,
никад моје сутра
Кроз речи си
љубав провлачио вешто
Хранио ми
наду, бивала све већа
Веровах ти
веруј, као никад ником
Учини се на
трен, ти си она срећа
Што чека се
дуго, о којој се машта
А сви кажу
дође, тако изненада
Превари ме
срце, видех али касно
Кад се брзо
лети још се брже пада
А биће ти жао
из сећања свога
Не можеш ме
тако избрисати лако
Сетићеш се
некад за шанком док стојиш
Док испијаш
задњу а у себи плако