ЖИВИ!
Спуштала се низ вијугаве степенице. Журила је. Чудила се томе што се људи у мимоходу сударају са њом не извинивши јој се. Ни осврнули се не би да виде кога су то у пролазу ћушнули, штавише кретали су се целом површином степеништа као да им нико и не долази у сусрет. Једва је дочекала крај тог мучног кружног сударања. Изгажена и излактана, скренула је у другу улицу десно. Унедоглед се пружао низ истоветних кућа. На крају улице налазио се стан у који се недавно преселила. Побегла је, или је бар мислила да јесте. Због себе, због ње. Пренула се на повик свог имена.
«Иво, откуд ти овде? Идеш код некога у госте?», зачула је глас дугогодишње пријатељице Снежане.
''Не, не идем ни код кога, доселила сам се, причаћу ти, журим.''
Осећала је пулсирање у слепоочницама. Чинило се да кроз пусту улицу промичу сенке које су наликовале на људе, некакви обриси налик на холограме. Морам да се одморим, помислила је, неспавање, онај бесконачни превод за мале паре...
У једном тренутку су обриси постали израженији, а сенке налик људским су се издужиле, тако да је назирала њихове безличне, тупе погледе кроз копрену наслућивања да нешто није у реду. Истовремено су куће крај којих је малаксала пролазила постајале блеђе, као да се раздвајао малтер којим су озидане, а црепови су се, један по један, спуштали низ олуке, равномерним корацима војника у врсти.
''Требало је да се избориш.''
Осврнула се покушавши да схвати одакле долази глас, болесно храпав попут ропца који је, зачудо, није уплашио. Огрнула се њиме као да је стари, похабани огртач у коме се осећа заштићено.
Поново је угледала Снежану, приближавала јој се погледа заблуделог негде мимо ње, то је учинило да Ива изненада задрхти; глас од малопре је готово нестао, а заменио га је осећај стезања око врата.
''Доћи ћу мало касније до тебе, ок?, рекла јој је када се ова готово сударила са њом.
Снежана је попут човека задубљеног у своје мисли прошла поред ње, у пролазу је закачивши раменом. Флеш већ виђеног ударио је Иву у слепо око и људи на степеништу су се тако понашали, помислила је. Шта ли је свима њима? Као да су под дејством некакавих омамљујућих лекова.
''Хеј, ниси, ваљда, нешто љута на мене?''
Снежана је уморним кораком особе која одбројава последње корачаје ишла према крају улице. Постајала је све блеђа, а онај глас, храпаво-јецав се опет појачао.
''Остало је још само мало, ту си, готово надомак.''
Ива је затворила очи. Шта се oвo дешава? Чујем гласове које изговарају Oбриси, а не примећује ме другарица која пролази тик поред мене. Низ кичму су јој милели жмарци. Стискала је слепоочнице понаваљајући:
''Морам да останем присебна, морам…''
Поново је погледала око себе. Улица је нестала…
Амфитеатар је био пун. Већина столица је опет била попуњена Обрисима, а ту се нашао тек понеки Изоштрен. Видела је место у трећем реду одозго, последње у низу. Покушала је да се пробије до њега. Изоштрени је нису примећивали, нико ни ногу да помери, а камоли да устане. Обриси јој нису сметали, лако се провлачила поред њих. Некако је успела да стигне до јединог празног места.
Искрзане завесе су представљале импровизовану сцену, три столице са леве и четири са десне стране чиниле су нешто што је требало да има улогу декора. Ваза у којој се налазила црна ружа, крај ње ноте и свећњак са три распарене свеће. Одједном је из првог реда изашло неколико Обриса, иза њих три Изоштрена. Изоштрени су сели са леве стране на оне три столице, Обриси на четири са десне стране. Један од Обриса је започео говор на неком њој непознатом језику. Храпаво-јецавим гласом обраћао се једном од Изоштрених, оном крајњем с лева, а Ива се узалуд напрезала покушавајући да наслути значење бар једне речи пратећи како на њих реагује Изоштрени.
Изгледало је да је клонуо, глава му је пала на груди, руке су некако беживотно висиле поред тела. Када је Обрис завршио монолог, Изоштрени је изгубио оштрину и постао подједнако прозиран као и малопређашњи говорник који је устао и позвао га да крене са њим. Вратили су се у први ред, а други Обриси су им направили места. Ива се питала како, када је једино слободно место било ово на којем је седела она. У међувремену је један од Обриса који су остали на сцени, уклонио празну столицу са леве стране. Ситуација у којој Обрис говори монолог, а Изоштрени на крају постаје Обрис, поновила се још два пута. Преостали четврти Обрис је уклонио још две столице са леве стране сцене на којима су неки тренутак пре тога седели Изоштрени.
Кренула је ка излазу. Осетила је несносно пулсирање у глави.
''Девојко, пази куда идеш, имаш ли очи?'', негодовали су Изоштрени.
Мрмљала је нешто у знак извињења покушавајући да се избори са изненадном главобољом. Схвативши у трену, сузе су почеле да сустижу једна другу. Толико је тога што жели, за себе, за њу.
''Жива сам, чујете ли, живааааааа!!!!''
''Полудела је, гази нас и прича глупости. Видимо да си жива, престани да вичеш'', негодовали су Изоштрени.
''Жива сам!'' повикала је ка Обрисима. ''Схватате ли, не бледим, нећу да избледим!!''
Кренула је ка излазу и повукла врата за собом.
"Девојко, нешто си заборавила'', повикала је непозната жена за њом.
Ива је пришла вратима, кроз мали отвор на њима жена је протурила шило и зарила га Иви у стомак.
Храпавим, једва разумљивим гласом је рекла:
''Зар си мислила да ћеш се извући?''
Ива се ухватила за стомак и покушала да се докопа степеништа. Људи су се тискали, нико није хтео да је пропусти, или да јој укаже помоћ. Крв је липтала, Изоштрени су је гурали, газили. Дéјà vu. Устајала је, падала, вукла се према крају вијугавог степеништа. За њом су остајали крвави трагови које, чини се, нико није примећивао. На дну, без снаге, решила је да се преда. Осетила је стисак руку, имала је утисак да лебди, и даље је осећала несносан бол. Затворених очију, лебдећи изнад свести, зачула је гласове.
''Још је има, брже док се не појаве Обриси, вребају као шакали.''
Бол као да је мало минула, Ива је отворила очи, изнад главе су јој се вијорили велови свих боја. Погледала је у рану која као да је зарастала на њене очи. Ма колико се трудила, ништа није успевала да разазна, ни ко је иза велова, ни шта се дешава. Заустила је да пита, али је изненада зачула само:
''Залутала си. Али се ниси одрекла пута. А сада иди, иди и живи…''
ПО ТРАГУ МАХОВИНЕ
Анит се ужелела мира и самоће, осећаја кад ти непрегледно зеленило у зенице умртвљене безнађем и потребу да их нешто из истог нагло прене. Стајалиште је било сеоско, урасло у траву, ''окићено'' амбалажама конзумираних прехрамбених производа и покојом лименком пива. У том немару, за дивно чудо, хлад је правила разграната крошња старог ораха који је успео да одоли бахатости људи и пружи пријатне тренутке при чекању аутобуса.
Изненада, нешто је шушнуло, Анит се окренула ка звуку, усредсредила поглед ка шипражју покушавајући да види о чему се, или о коме, ради. Ма колико напрезала вид, ничега није било на помолу. На трен је затворила очи, а кад их је поново отворила видела је да стоји усред густе шуме кроз чију се средину протезала дивна травната стаза. Са обе стране стазе била су стајалишта аутобуса. Двоје људи преко пута оног на којем се она обрела, на њеној страни само она. Убрзо се зачуло клапарање старог приградског аутобуса, ушла је и заузела место на задњој платформи, срећа па путника, ионако, није било. Након десетак минута вожње чинило се да је стигла иако, заправо, није ни знала куда се запутила, ни како се овде нашла.
Сем првобитне идеје да оде некуда у природу и одмори се од свега, ништа друго јој није било у плану. Изашла је, испред је била улица са низом кућерака нахерених, разнобојних, напола урушених. Мноштво босе деце играло се насред пута, на импровизованим сушилима вијорило се рубље. Кренула је низ улицу. На потиљку је осећала топлину радозналих погледа станара. На крају улице био је мост, а са његове супротне стране наднело се велико шарено платно које је спречавало видик. Видела је да се степеницама може спустити испод моста, надала се да ће гледајући у реку пронаћи мир. Међутим, кад је сишла, схватила је да се доле налази једна огромна цев и да од погледа на реку нема ништа. Чучнувши ушла је у ту цев и истог тренутка зачула страшну грмљавину која је изазвала непријатно подрхтавање цеви. Легла је покушавши да одржи равнотежу и спречи напад панике.
''О, дуго ти је требало!'' Анит је буквално одскочила чувши те речи и ударивши о горњи део бетонске цеви, инстинктивно је почела да трља болно место. Поред ње, потрбушке је лежао човек у раним четрдесетим, тамне косе и недефинисане боје очију која се добро стапала са тамом која је загосподарила сваким делом цеви у којој су се налазили.
''Ко си ти?'', упитала је.
''Неко ко ће ти рећи да више немаш времена за погрешне процене'', одговорио је. ''Спора си, мислио сам да ћеш се пре досетити, дојадило ми је да чекам у овом положају'', глас мушкарца је био обавијен цинизмом.
'Какве процене? Већ дуго не процењујем, пуштам да буде, или не буде'', додала је некако уморно. Знала је: у праву је тај непознати човек у смешном положају тела, толико различит од свих које је и у пролазу имала прилике да сретне.
''Пронашао сам је, вредело је трагати. У двадесетим је, риђокоса, без иједног ожиљка на души, ветар и вода сједињени на чистини. То ми је било потребно.''
Подрхтавање у цеви се поновило, звук који су зачули заличио је на шум велике водене површине која као да се силовито креће ка месту на ком се налазе. У једном тренутку цев се окренула и они су пали на дно, бол је био јак, обоје су зајаукали.
''Шта је ово, бре!'', повикао је Тенс. Сочно је опсовао на шта она није одреаговала. Не знајући о чему се ради, била је у страху да се болно тумбање не понови пре но што покушају да се извуку из цеви и докопају моста.
Окрет се поновио, овај пут чинило се бржи, снажнији, и обоје су опет болно дотакли дно цеви. Схватили су, шта год да је, неће се добрим завршити.
Онда је Анит повезала: иза платна које је видела са друге стране моста је заправо снажна, захуктала река и покушава да пробије ту смешну платнену баријеру коју је неко, из ко зна ког разлога, ту поставио.
''Поновиће се, ако сачекамо следећи удар, мислим да нећемо преживети'', рекла је усплахирено, једва изговарајући речи исцрпљена од бола који се јављао при најмањем покрету тела.
''Пробај да пузећи изађеш из цеви'', додала је.
Кренули су истовремено, чинило се да то траје читаву вечност, јер су бол и страх од новог повређивања кретање чинили споријим.
Када је изгледало да мрак који их је окруживао никад неће нестати, угледали су танку нит светлости на излазу из цеви. Последњим атомима снаге потрчали су ка степеништу. Површина моста је, срећом, била довољно близу да их охрабри. Успели су, обоје. Чим су прешли на травнати део пута којим је Анит дошла, мост је подлегао подивљалом налету водене стихије.
''И, шта мислиш?'', питао је Тенс.
''О чему?'', штедела је дах Анит.
''Како о чему, о овоме'', показао је на књигу која се одједном створила у његовим рукама док су пролазећи улицом са много разноликих кућерака поново, овог пута обоје, изазвали радозналост деце и одраслих.
Књига је била стара, прилично похабана, на појединим су се страницама од пресавијања направиле ''уши''. Имала је тврд повез и заштитни омотач, такође похабан. Анит је била поприлично изненађена питањем. Не зна шта би требало да мисли о било каквој књизи након што су за длаку избегли смрт у бетонској цеви.
''Шта мислиш, хоће ли јој се допасти?''
''Коме?''
''Риђокосој, веома је пробирљива, све што је до сада прочитала су коре посеченог дрвећа и листови које је ветар доносио у двориште куће њених родитеља.''
''Шалиш се?! Дивим се твојој способности да након свега још и поетишеш, заиста си диван, штета што те раније нисам упознала!''
''Да, штета, за тебе је свакако касно, научена да видиш очигледно, тешко се можеш вратити у фазу нечитљивости обичном оку. То је пошаст веровања очима. Прво јуриш да што више тога видиш, а кад схватиш да је баш то оно што те доводи у заблуду, већ је касно, осим ако...'', некако сетно је рекао Тенс.
''Шта, осим ако?'', свађалачки је упитала Анит. Како је уместо одговора добила ћутање, продужила је: ''Е, онда је књига коју држиш у руци прелака за коре дрвећа и пресовано лишће на ком ти се драга образовала!'', додала је цинично.
''Не, она не садржи ту врсту „штива“ , одмахнуо је руком Тенс. ''У њој је сакупљена маховина по којој су ходиле звери свих шума света, прах биљака који, ако га предуго миришеш, постаје отров. Прескочена је свака погрешна одлука и кајање. У њој је једини путоказ одсуство предрасуда!''
Док је то говорио већ су стигли на стајалиште усред шуме. Пре но што су ушли, свако у свој превоз у супротним смеровима, успео је да јој покаже посвету:
''За двадесети непоглед од ког три уморна ока жмиркају!''
У том се тренутку дугме са њене кошуље откинуло и откотрљало право пред ноге путника чије лице није могла добро да види. У десној руци држао је стари железнички сат који је на месту циферблата имао маховину, а уместо казаљки бобице непознате јој биљке. Знала је, у том је трену почело њено време.
У БЕСПУЋУ
Зауставља кола, излази. Кроз високу траву се пробија ка њој. Издалека се једва и назире мала станица у беспућу зарасла у коров. Кров одавно прокишњава, улазна врата су постала полигон немирних ветрова који снагу одмеравају на њеном штоку. Улази. Иза напуклих стакала шалтера нема никога. Једна дрвена клупа, неколико возних карата које су се, неким чудом, задржале на поду. Седа, дубоко удише опори мирис мемљивих сећања…
Ситна, скромно обучена девојка са малим кофером у који је стало све из њеног дотадашњег живота. Са колико је дамара у грудима чекала у реду да купи карту у једном правцу. Правцу нових хоризоната са сјајнијим сунцем од оног које се помаљало изнад ових тмурних планина.
Поиспадали прагови шина из којих бујају дивље папрати. Седа на један од њих. Збуњени гуштери у једном скоку потражише склониште. Одавно их нико није узнемиравао. Затвара очи, приближава лице земљи, чини јој се као да из даљине осећа хуктање воза. Готово да шине подрхтавају пред надолазећим осећањима…
Последње јутро у родитељској кући. Мајка рубом кецеље брише сузе. Отац поносит, вазда намрштен у неком послу држи се по страни као да га се не тиче, само он зна да је пробдео ноћ на дрвнику иза куће премотавајући филм од њеног рођења до те ноћи.
А она… Весела, распевана на крилима облака обавијена неком срећом за коју само осећамо да ће нас огрејати. Сећа се тог увек истог скромног доручка, домаћих јаја са сланином спреманих на свињској масти, необраног киселог млека на који је њена мајка била изузетно поносна, врућ хлеб из фуруне. Јели су ћутке. Свако са својим мислима.
“Ништа ти нећу рећи, чим си решила знаш шта желиш”, рекао је отац гледајући испред себе.
“Немој тако, Милутине…”, покуша мајка нешто да каже.
Отац само одмахну руком у њеном правцу. Мајка заћута…
Једва је чекала да крене, без освртања. Обилазила их је с времена на време, колико су јој то обавезе дозвољавале. Много, много ређе него што је то чак и ред налагао. Уместо тога им је слала новац, скупе поклоне, разгледнице из свих делова света. Довољно за завист осталих сељана, премало за тугу која је дубоко пустила дубоко у срцима њених родитеља.
Одавно је утолила ту готово бесконачну глад за свим оним што није имала, а што је слутила да се налази са оне стране дуге. Ништа од онога што је постигла није више имало сласт непробаног. Породицу није имала. Покушавала је, али јој жеља за новим, неистраженим није дозвољавала да негде пусти корење. Желећи да спере укус једноличних оброка својих родитеља пробала је све кухиње света незајажљивошћу особе која мисли да је нечега лишавају…
Опет је овде одакле је једном давно кренула. Тако би јој пријала једна сеоска вечера, од домаћих јаја, сланине и мајчине погаче. Готово да се насмеја при помисли шта би на ту жељу рекли њени пријатељи у свету у којем бројање сваке калорије има за циљ што већи углед у друштву, боље позиције, већу популарност.
Сунце је одавно зашло. Са планинских врхова је почела да се спушта студ. Чвршће је обмотала јакну око себе осећајући јасно дефинисан жалац непребола што не може да остане у свету који јој је некада био претесан, а сада би јој био таман.
Белешка о аутору:
Поезију и прозу је објављивала у многим часописима: Књижевне новине, Траг, Књижевни преглед, Бранковина, Буктиња, Свитак, Стремљења, Бранковина, Савременик, Исток, Шумадијске метафоре, Балканске вертикале, у многобројним електронским часописима као и у релевантној периодици у Русији, Узбекистану, Киргистану, Пољској, Румунији, Вијетнаму, Казахстану, Индији и другим земљама.
Заступљена у многобројним домаћим и иностраним антологијама, једна од значајнијих је она за коју је одабир саставио и на румунски превео Лео Бутнару, песник, прозни писац, есејиста, новинар и преводилац, номинован одстране Удружења писаца Молдавије за Нобелову награду.
У поменутој антологији су поред Марине Цветајеве, Мајаковског, Рилкеа, и других светски познатих песника, заступљена два српска песника: Зоран Пешић Сигма и Валентина Новковић.
Песме су јој превођене на руски, енглески, македонски, румунски,
узбечки, азербејџански, пољски, казахстански, киргиски, вијетнамски, италијански, пољаки, корејски и бангла језик. Добитник многих признања за поезију и прозу.
Ауторске књиге:
Поезија:
„Безвремено“ (Драслар, 2014)
„Кап на суш“ (Партенон, 2018)
„Одгонетке нежности“ (Либерланд, 2021)
Проза:
„ Два сата од збиље“ (УКС, 2020)
Преведене књиге:
„ Пространство у снегу“, Лео Бутнару ( 2019, Алма)
„ На крају неба“, Станислав Ли (2020, Либерланд)
„ Трагом душе“, Хосијат Рустамова (2021, Либерланд)
„Желим да видим твоје очи“, Кучкар Наркабил (Галаксијанис, 2021)
„Тужни тар“ Али Џафароглу (Либерланд, 2022)
„ Шарени букет“ руска драма за децу и младе (један од преводилаца) Алма, 2019.
Новинар портала Фокус Вести где су јој саговорници многи ствараоци из Русије и бившег Совјетског Савеза, али и они из наше земље и окружења.
За књижевне преводе добила је велики број награда и признања, као један од преводилаца добила је и награду Удружења преводилаца Црне Горе за најбољу преведену прозну књигу у 2019. истакнутог ствараоца из Узбекистана, Рахима Каримова (Књига прича за младе). Из Санкт Петербурга признање за добринос јачању веза између Русије и Србије и преведене књиге са руског језика.
Водитељ редовног програма библиотеке Милутин Бојић, „Разговор са песником“.
Живи у Београду.