Осана
Пробудих се изненада
у овај позни ноћни час.
Копрена мира прекрила је нас
И небо и земља се спрема
да ноћас не дрема;
И цела васиона и звезде
које ће небом да језде,
дрвеће да маше гранама
и заједно са Анђелима
васцели свет да ' Осана' поје.
Ни све моје песничке боје
нису довољне да насликају
те тихе, свечане, светле часе
када читав свет спрема се
да Богомладенца дочека:
и поље, и планина и шума и река..
И све се некако утиша, измени...
О, величанствени су то дамари
Који тихо бију у мени,
И душа се промени, оплемени.
Којом да осликам бојом
Ту промену васцелог света
Која ће се ускоро десити
Рођењем једног детета.
Али не било ког, јер рађа се,
У штали, међу животињама,
једини Богомладенац- Бог.
Црно вино
Нек потече црно вино старо еонима,
док Богомладенац стиже кроз зимску ноћ,
нек проструји снажно мојим венама,
да, посустала и пала, у себе вратим Његову моћ.
Нека Христова крв спере из мене
нове и старе, накупљене грехе,
нека очисти прљавштином зачепљене вене,
и сплет грешних жила и меса, што за успехе
сматраше гнусне ствари - о како сташно искушење!
Нека густа, тамна течност,
што кроз зној, муком, из земље, кроз корење,
Сунце и кишу, стече безгрешност,
па тако ароматична, кроз дуго зрење,
крепи а не може јој се укус описати речима,
будући Божије отелотворење,
одагна таму моје греховности у свим порама.
Световни мој је живот јад,
безукусан, гњецав, као комина.
Божански он нема склад,
ко што је у комини тек наговештај отеклог вина.
Зато Те Господе молим, нек свето Причешће
у Божићној ноћи, сазда од мене ново створење,
и нека Бог да, да Света Христова крв што чешће
сиђе до сваке моје вене и животу арому Неба да и охрабрење!
Новогодишња
О, какву чудесну бајку измашта
једно слатко мало поклапање
казаљки баш тачно у поноћ...
Напољу је одавно увелико ноћ,
И пахуље титраво, нечујно лебде,
у магли нејасно светиљке трепте
а у соби велика окићена јелка
краљевски блиста од пода до врха.
Пуцкетају присно дрва у камину
и искрице весело разбијају тмину,
казаљке тихо полагано броје
и сасвим ускоро ће да се споје...
И у тај дивни, чаробни час ,
када у себи свако од нас,
изговара своју жарку жељу,
предаћемо се општем весељу,
грлићемо присно своје најближе,
сањаћемо најлепше пејзаже
Много среће, пара и доброг здравља,
свако ће сваком срдачно да наздравља
за собом све ружно да оставља,
пред собом своју бајку да саставља
а свираће музика пријатна,умилна, тиха
сва од пријатних акорда, веселог стиха
и читава соба биће као на небу
и сви пијани од среће имаћемо потребу
да загрлимо звезде што трепћу на небу
и вероваћемо да ће баш ова година
да, управо она, баш година ова,
бити саткана само од слатких снова!
Српкињице
Погледај ме Српкињице
да ти видим бело лице
и румене јагодице
и ватрене уснице.
Осмехни се Српкињице,
да ти видим зубе беле,
јамице на образима,
што су мене завеле.
Заиграј ми Српкињице,
нека коло ситно везе,
нек дукати тихо звече,
а косу нек ветар веже.
Буди моја Српкињице,
буди моја гиздавице,
да милујем косе твоје,
да ти будеш Сунце моје.
Рађај децу, Српкињице
рађај кћери и синове,
да нам пуне села и градове,
да нас дичне свету представљају,
лице светог Српства оправдају.
Не дај да се затре свето српство
не дај да се скрнави богатство,
од древних времена драгоцено.
од старих горштака наслеђено.
Мојој нани
Видим те ноћас као много пута до сада,
кроз трепавице, око тебе магла,
а ти погурена, ситна, невероватно мала
у односу на мене одраслу,
да, била сам дете, и цинила си ми се велика,
са кецељом везаном на струку и заштитнички широка,
са дискретно шареном, тамном марамом на глави,
јер жена "није жена без марамчета¸
а старе жене треба да носе тамно,
зато што тако старима приличи."
Подижеш ми ћебе, које је скоро пало,
поправљаш јорган испод кога вире босе ноге.
Имам немирне снове услед дневних јада,
па тако, скоро сваке ноћи сва покривка са мене пада.
Ја бих да устанем да те загрлим али се плашим,
ако устанем, ако направим и један покрет, отићи чеш,
а толико си ми потребна да ме загрлиш и кажеш "будалче бабино,
не секирај се, све пролази, само се здравље не враћа."
Али не смем, јер ако устанем можда више никад не дођеш.
И молим те јер знам да ме чујеш, долази ми сваку ноћ,
само да ме погледаш, да ми се осмехнеш оним својим
црним крупним упалим очима жене која је много радила
и мало добра видела, жене која је све стекла поштено,
Ево ја те душом целом грлим у овај касни ноћни сат,
Обећај, а ти не кршиш обећања, да ћеш увек бар на часак,
свратити да погледаш нас, твоју децу, доле,
а онда отићи да се помолиш горе,
простим речима као и увек пред спавање:
" Боже помози".
Заборављени умови
Већи смо део пута прешли, остало је још мало
Негде смо се боље а негде горе снашли,
негде се , нажалост, пало.
Схватили смо да правде нема,
има је само у бајкама.
Живот нам показа да успех долази
само са везама и парама.
Колико да смо од себе дали
и усавршили се до максимума,
склоњени бићемо ако део чопора нисмо,
ако не плаћамо на свим мостовима,
у парама или натури, зависи како и колико траже,
ма колико знања имали, друго не помаже.
Понекад, кад много патимо, Бог се сажали
и покаже тлачитељима колико су мали.
Остаје само да се помиримо, да ћутимо,
да се у Бога надамо и помоћ слутимо.
А нису сви способни да се понизе,
Да пред тлачитељима зарад славе пузе.
Зато ће остати заборављени и одгурнути.
За њихове способности мало ће људи знати.
Остаће, упркос талентима, заборављени умови.
Сетиће их се можда некад, чудни су путеви.
Можда ће се у следећем веку о њима знати.
Господ зна, иако касно, можда ће тада засјати.
Зима на мору
Волела бих да доживим зиму на мору
Да слушам шум ветра, ударање таласа,
Да гледам како љутито море беласа,
пркосно скаче увис, попут ата на умору.
Како бих шетала поред обале, мокра, боса...
Ма нека је хладно, море тако заносно мирише,
а ја сам она уморна, што тек овде дубоко дише
и ужива кад је лечи кристална слана роса.
О, како мора да је заносно море зими,
неухватљиво, бесно, што витла се са буром...
Ја бих да седим на доку, окружена ауром
од капљица, док котрљају се скалинама агруми
О како бих да се купам у леденом мору!
Пријала би ми зима, радовале би ме пахуље,
било би то као усред меке постеље,
успављивали би ме таласи, уживала бих у жамору.
О, кад бих бар једну зиму провела на мору!
Какав би то доживљај био, величанствен,
не могу ни да замислим како тајанствен,
мој улазак у тако велику авантуру.
Пахуљица
О, кад бих била ледени цвет без осећања
Који непрестано лебди и сакривен сања,
цвет без емоција, који на пречац решава
И који баш ни због чега не очајава,
нарочито не због људи променљивих ћуди,
већ без емоција лута скупљајући лепоту
покрај сваког сеоског пута, дивоту
речног камења и тајанственог стења,
које у себи драго камење крије,
чудесног безименог лековитог биља,
што за сваку болест травку бира,
летела бих слободно изнад поља,
правац би бирала само моја воља
и не бих зависила од туђег каприца,
јер мој свет је само моја прича.
О да, срећа је не зависити ни од кога,
ни материјално а посебно емоционално.
Јер људи су као амебе, враћени у прасвет.
Мене интересује само мој слободни лет
и накупљена лепота, као код пчела мед.
_______________________________
У последњих 6 година се бави поезијом и прозом. Њена прва кратка прича је награђена првом наградом на Конкурсу у Ћуприји, њена прва духовна песма је исте вечери, на поетској позорници награђена наградом "Злата Живадиновић".
Песме су се ређале и тако је настала збирка "Душа од кашмира" која се састоји само од награђених песмама.
Пише на дијалекту (ушла у Антологију песама на дијалекту и три пута за редом награђивана на Конкурсу Библиотеке Стеван Сремац у Нишу.
Носилац је много првих, других и трећих награда за љубавну, родољубиву, духовну, поезију на дијалекту. Аутор је и љубавног романа "Лабуковски" који је изванредно оцењен од писаца Црне Горе, али није имала времена да га промовише у Србији, па ће промоција објављених дела бити њен задатак за ову годину.
Организатор је међународног Конкурса духовне поезије, "Молитве и причешће" где је учешће узео цео регион, али нажалост није имала новаца да одштампа зборник, који је доступан у електронском облику. Често пише, планира ускоро још један роман.
Сва њена најбоља дела имају аутобиографски карактер.