Тим кланцем, том бакарном шумом, вуче Љубисав главу оца свога Клонимира, нареченог Дедал, за покоп и смирај, за трајање у труљењу, прати га лавина потјере- мрких тјерача, што на раменима и у главама носе џиде и стријеле, топове и љуте врхове куршума, атомске и ине бомбе, пламен што гмиже и задах црнила смрти.
Успијева да вјешто завара им пут, покушава да главу до безбједа довуче, да је у шуми мира, испод свјетлости и врхова јела забодених у небо, сахрани.
За модру змију и њене окрајке веже га врпца мајчинске крви, и првог млијека, и сладости голокраких година, и страха од казне због ђечијих несташлука, и мудрост првих слова, и танани трептај љубави што му први пут у прсима под сисом прокуца, и сласт топлине женске пути, и цурење мушког сјемена, и одмјер снаге у надметању, и све што животом зову.
Ту, на обалама ријеке, бујао је његов пркос и отпор, увјерење и поуздање да се мудрошћу и књигом може мијењати пут свих потјера, да се гној времена може исцједити а ране негдашњости новом травом мелемити.
Све то струји Икаром док вуче главу и тражи нове путеве да завара потјеру, док му пламен лиже пете, зна једино да главу мора смирити, то га крв гони, шуми и пјени у њему, затвара разум, зна да мора (како?), само да је из кланца изаћи, само оклоп сурих стијена пробити, дохватити се поља и равнине, смиреном модрином воде отпловити, препустити забораву (може ли?) све тјераче и њихове убоје, бесмисао и испразност гонича и гоњених.
Запахњује га врелина пламтеће околине, гуши мирис прероване земље и сагорјелог живота на њој и у њој, очи пече ватра иза, испред, с лијева, с десна, у мозак се зарива сијев бола, вуче себе и главу, никад краја безизлазу, тјерачи су близу, снага ватре и разарања то казује, само стијене проћи, само удахнути мирис свјежине, само здраву травку наћи, љигаво љепило смоле крати му корак, жеже киша врелог сумпора, кључа кланац.
Сијевну мисао благородног спасења:полетјети. Издићи се изнад свих потјера, свих кланаца, замки и уза, бестјелесно лебђети, надвисити мирис смрти, страха и бесмисла. Оставља главу (добро је и дубоко скрајнити-гоничи се и мртвој глави свете) и снагом воље надвисује простор бијега, уздиже се у висине и пространства, прате га праменови дима и кључале паре, лети, лебди. Из плаветнила висина назире чопоре гонича, рију камен, шума гори, облаци дима над ријеком, копају, траже (Икара или главу?), дијеле се, међусобно се прождиру, бакарна им шума и стратиште и трпеза, топе се стијене, земља мијења облик.
Затвара очи, полусан, није више ни гоњен ни гонич, нема љутих мириса угаженог живота, благост, не осјећа себе, не осјећа ништа, лебди. Можданом масом плови неко бивше вријеме, предпрогонско, бљешти осунчани вијенац планине, бјеласа се пјена ријечних слапова, мирује шума, по који сноп свјетла рани крошњу дрвета и озари тле, мирише живот. У тим мислима Икар се као одлазећа тачка губи ка сунцу. Гоничи завршавају пир у бакарној шуми. Растопљени камен затрпава шуму, ријеку, гониче, Дедалову главу. По текућој лави падају и лијепе се честице Икаровог праха, посљедњи знакови сунца. Хлади се бакарни крш. Из Икарова праха исклијава Милидраг, још ненаречени син, и повлачи Икарову главу. Арлаукнуше бакарне урвине. Потјера!