На рамену јаловоме обрамице тешке траг
а из груди немоћ болна кроз капи се зноја точи
сваки камен што на путу старе ране продубљује,
ко намерно да их тражи-да јој грехе искупљује.
У ње све је тешка туга, чемер, јад...
Па јој терет што га носи није тежак већ јој мелем.
И још тежи би понела кад би мого да обрише проливених суза траг.
Све о чему је некад снила однео је црни враг.
Нема тог
семена што би у њој проклијало и донело моћ спасења.
Утроба јој годинама већ уназад празна јечи...
Кад би само једно семе у њој живот започело
избрисан би био сваки шамар,свака псовка,тешке речи.
И ноћи би лакше биле крај колевке што се њише,
бол би мање заболела због мириса других жена...
Сваки дан би изродио нову снагу да се живот лакше носи...
Тужбалица би утихнула:"нек ме нема, нек ме нема"...
СРЕЋА
Загрли ме и све је баш како треба
Цео ми живот стане у трену...
И од једне одлучне и јаке
направи мени непознату жену.
Нестану све бриге, страхови,проблеми
заустави време што се неумитно креће.
Као да ме штити од осталог света
док просипа на ме комадиће среће.
У тих пар минута поново се родим,
поново сам жена коју неко воли.
И кад све то неизбежно прође
знам душа ће изнова да боли.
Али....Ја не марим.
Шта бих хтела више?
Имам дрхтај тела док се руке плету,
доста је што чујем да крај мене дише!
МАГИЈА
Зора ће осванути ледено хладна,
а мирис твог тела грејати постељу меку
тамо далеко где нема мене ни мог загрљаја...
Не знам могу ли да верујем у неке нове бајке
о томе како си патио, љубио и волео мене
коју су водио кроз пакао до самога краја.
И сад смешно ми је кад се свега сетим-
презира безразложног у очима драгим
и злурадог смеха кад се нешто лоше деси...
Радости која на све осим на љубав личи...
И што сам хтела да ти дам све осим слободе
јер волела сам те баш онаквог какав јеси.
Слутиш ли то, ти који ме разумео никад ниси?
Који си стазе посипао копривама и трњем
и саплитао се о сопствене кораке погрешне?
Зар ниси могао да уживаш у мирису латица меких
у даху ветрова,у трептају лептирових крила
и пратиш облаке који су водили кроз сне?
Утроба јој годинама већ уназад празна јечи...
Кад би само једно семе у њој живот започело
избрисан би био сваки шамар,свака псовка,тешке речи.
И ноћи би лакше биле крај колевке што се њише,
бол би мање заболела због мириса других жена...
Сваки дан би изродио нову снагу да се живот лакше носи...
Тужбалица би утихнула:"нек ме нема, нек ме нема"...
СРЕЋА
Загрли ме и све је баш како треба
Цео ми живот стане у трену...
И од једне одлучне и јаке
направи мени непознату жену.
Нестану све бриге, страхови,проблеми
заустави време што се неумитно креће.
Као да ме штити од осталог света
док просипа на ме комадиће среће.
У тих пар минута поново се родим,
поново сам жена коју неко воли.
И кад све то неизбежно прође
знам душа ће изнова да боли.
Али....Ја не марим.
Шта бих хтела више?
Имам дрхтај тела док се руке плету,
доста је што чујем да крај мене дише!
МАГИЈА
Зора ће осванути ледено хладна,
а мирис твог тела грејати постељу меку
тамо далеко где нема мене ни мог загрљаја...
Не знам могу ли да верујем у неке нове бајке
о томе како си патио, љубио и волео мене
коју су водио кроз пакао до самога краја.
И сад смешно ми је кад се свега сетим-
презира безразложног у очима драгим
и злурадог смеха кад се нешто лоше деси...
Радости која на све осим на љубав личи...
И што сам хтела да ти дам све осим слободе
јер волела сам те баш онаквог какав јеси.
Слутиш ли то, ти који ме разумео никад ниси?
Који си стазе посипао копривама и трњем
и саплитао се о сопствене кораке погрешне?
Зар ниси могао да уживаш у мирису латица меких
у даху ветрова,у трептају лептирових крила
и пратиш облаке који су водили кроз сне?