Тамо где мртви
бораве као сенке,
као звездана прашина
која је поново променила облик
и постала тек танани облик свести,
налази се краљица Томирида
Сећа се бескрајне равнице
и мириса коња изјутра
које је научила да јаше
пре него што је проходала.
Сећа се краљеве свите
и неприродне хладноће двора
у који је први пут закорачила,
обећана као невеста,
са непуних четрнаест година.
Сећа се, као кроз вео,
мајчиног погледа.
Сећа се прве брачне ноћи,
свог јаука и његовог баука
и синова које је носила
на бујним грудима.
Сећа се изненадне смрти краља
и свог леденог осмеха.
А онда се сећа ратова.
Злата и крви до колена,
кратких примирја
и још краћих бодежа
издајника и гласника.
Сећа се када је барјак
свог краљевства
забола на Кавказ
претходно га пробивши
кроз срце Каш-гара,
прелепог вође дивљих Скита.
Те ноћи је први
и последњи пут плакала.
Сећа се сопственог усклика
у екстази великих победа.
Сећа се укуса отрова
на својим уснама
и здравице старијег сина
који је најзад одлучио
да освети и наследи
престо свог оца.
Сећа се апсолутно свега
и зна да је једина.
Нико више не памти
чак ни име њеног краљевства.
Колико год се за живота успињала,
пала је тихо у заборав.
Живот је шала
коју је најзад разумела.
Имала је довољно времена.
Томиридин глас
је по последњи пут
заталасао равнице космоса,
зачуо се рзањ
невидљивих коња,
а онда краљице
као да никада
није ни било.