Аманет
Време је варљиво, сине;
неке истине остају у мраку.
Нек се моја песма из дубине вине
кад ми трошно тело положе у раку.
Твоја љубав лик мења кроз месечеве мене
док у мени плима и осека сећања
напајају вене.
Запарложена земља
круни се и пуца,
у магновењу, ти си осмех на мом лицу;
праћакаш се и гучеш,
срце острашћено куца.
Сад кад жижак душе гори
и ветар носи каранфил свео,
сети се мора које те воли
и да си непрегледан, цео - моје душе део.
Време је проклето, кћери.
Док месец спушта једра своја,
твоја мила слика на своду трепери.
Усред зиме,
кад мислиш да си сама
у последњем дамару дана,
шапат свиле и рика ветрова
пробудиће ми име;
а кад прође несносна галама,
затитраће ти на уснама тихо - мама.
Једног дана постаћеш жена,
чаробна и лепа;
твоја кожа мека
упиће живот,
пергаментом времена
потећи ће путеви млека.
И сад, у заносу, мрсим ти кике,
ти, босонога, трчиш ми у сусрет по тепиху лала...
Хиљаду опсена, хиљаду жеља
нестају низ лице - у крви што сам дала.
И кад слутите да ме више нема,
и кад је рана предуго болела,
не очајавајте, ја сам одраз месечевих мена...
Дижем се, поносна, мирна чела, пркосна,
у камену остаје - Живела сам да бих вас волела.
У име оца и сина
Сине,једног дана постаћеш човек.
Волећеш, падаћеш, летећеш и страдаћеш.
Уместо моје руке водиће те начело,
похабану тренерку и лопту замениће одело,
ал' љубав што смо ти дали пратиће те довек.
Сине,
у џунгли влада закон јачег,
а твоја васколика душа још је Бога жедна.
Пре но што се повампири,
свака жеља је чедна.
Запамти, срећа прати храбре.
Моћ заноси,
ал' није твојих снова вредна.
Сине,
толико је пута био први,
твој плач и осмех,
трапави ход,
саздан од моје љубави и крви,
а опет много више
у теби се крије,
много даје,
има те и тамо где мене није.
Сине,
слушао сам гласове тотема,
јурио привиђења,
радио преко воље,
ал' од свих улога на овом свету
најдража ми је ова,
једина искрена, једина права;
и ако смо власници било каквих снова,
онда желим само један:
док гледам у залазак,
уз моје раме твоја мала глава.
Ех, да сам знао
да је сваки залогај живота
дуг ко трептај ока, а ипак вечности део,
дао бих се теби цео.
Сине, тако сам те кратко имао.
А кад ти моје ципеле постану тесне,
путеви предуги, жуљеви дубоки,
кад жеље полете и свет отвори врата,
не жури да летиш,
има блага вреднијих од злата;
нађи времена да ме се сетиш.
Сине,
одувек сам сневао
у ноћима будним
да ти пружим све што нисам имао
и мислећи да те учим,
научио си ти мене.
Сине,
долазе нека нова времена,
ја нисам речит и клоним се промена.
Ал' доћи ће неки нови људи...
Све се окрене,
васпитаваћеш ти мене.
Опрости
за све што ти нисам дао.
Трудио сам се, боље нисам знао.
За све сате проведене ван куће
нисам ти рекао
колико ми је жао.
Сине,
ми смо војници,
не говоримо много,
али пред вама...
пред вама је свет.
Смејао се јесам,
ал' нек те не напусти машта.
Хтедох само рећи хвала,
велики је онај ко уме да прашта.
Сине,
док год ово тело дише
и име ми овом земљом ходи,
моја душа ће да те прати
и успомену за руку да води.
Досадићу и Богу и људима
говорећи о теби,
ал' не могу срце да спречим,
угушим што ми расте у грудима.
Сине,
да сам ти бар рекао,
ал' нисам никад снаге смогао.
Више бих те слушао, више гледао,
још увек учим, нисам се предао.
Знај да сам те волео најбоље што сам могао.
Сви украси мајке
Ноћ је.Стан прекрила тама.
А она, мислећи да је сама,
пред огледалом стоји,
скида терет прохујалог дана.
У дну...
Месечина.
Сноп светлости на лице јој пада
у кругове модре, тамније од ноћи,
увиру бриге, поспане очи. Сад види:
Није више млада.
Свет спава.
Прсти по трбуху клизе,
милују бразде, а кожа жедна
не блиста ко некад,
сумња да ли је љубави вредна.
Руке јој празне.
Са неба пада звезда.
Затеже појас,
ал' не може,
све стеже и боли,
полако пада,
да л' може такву неко да је воли?
Тишина.
Кап по кап, суза влажи.
У углу склупчано дете,
око велико -
Мама, зашто плачеш, кажи.
Ништа, мој свете,
спавај даље.
На крилима...
Сан се клати.
Ноћ чује, поруке шаље.
Не може време да врати.
Руке детета око врата
ко казаљке око сата,
пољупци топли -
како си лепа.
Светлост се ломи,
пали и гаси,
све бразде и боре
дубоке ко море
њена су чеда, њени украси.
И све мање боли -
не буди слепа.
Рече тихо и заспа.