зар од мене очекујете послушност?
па ја сам никао унаточ валовима судбе
ја постојим иако су ми давно пресекли златну жилу
ја дишем украден кисеоник и пумпам нечија позајмљена плућа
моја крв није моја
не знам ни да ли је црвена и тече ли уопште
моје усне су усне мајке која ме је обасипала пољубцима
зар од мене очекујете послушност?
ја сам се и рођењу опирао 10 године
која душа то још уме?
која душа то још жели
ја сам се опирао сваком рову и сваком калупу у који су ме гурали
ја сам стајао на свим ливадама где је венуло цвеће
ја сам растао и дизао са собом труло дрвеће
ја сам се одавно спојио са небесима
далеко пре хода по овој црници
моје руке су руке мог оца који је под недра сакрио све борбе и на леђима носио пријатеље
моје усне су усне моје мајке које су певале истине да се повинује свет
зар мислите да бих одговорио било којима?
усне које су мене дозвале су усне богиње
руке које су мене држале су руке звери
зар од мене очекујете послушност?
и они су добили само љубав
* * *
не дајте равници у груди.
равница је лепа за око
за лагодан живот и запреге пуне кукуруза
за удисање безталасја
док бубри у плодности ванземаљских размера
кад ниче из ништавила зиме и прелама се у сутону окупана пупољцима
равница је дивна за мирне душе
за мирен ноге
за мирна срца...
али не за вас
никада за вас...
не дозволите себи да икада осетите равницу
не дајте равници у груди,
ту треба да вас утапају таласи и заводе шуме
не дајте равници у груди.
ту треба да урлају звери и жуборе потоци
не дајте равници у груди!
ту треба да се ратује и прелама живот
не дајте равници у груди,
ту треба да се постоји
душе попут наших нису мирне
ноге нам нису мирне
не дајте равници у груди...
у том трену се ломите
молим вас немојте је осетити
она је за неке друге очи
за неке друге животе
никада за вас...
молим вас,
не дајте равници у груди.
* * *
Усуђујеш се да бираш начин умирања?
Да одређујеш запремину сопственог гроба?
Усуђујеш се да одбијаш мермерне плоче
И свећу у знојним рукама?
Одбијаш јадиковке, лелеке и запевање попа?
Шта ти умишљаш покојниче?
Твоја смрт није за тебе.
Она је за све који су остали.
Ћути у тих шест кубних метара
И упознај се са црвима,
Док остали не заврше са сузама.
Они ти остају једино друштво.
Ти си хтео ветрове да на њима јездиш?
Нема тога после смрти.
То су само бајке.
Теби остају црви и земља.
И смрт која припада свима.
А гроб , ето, нека буде твој.
Соња Кнежевић, рођена
1999. године, завршила Електротехнички факултет у Београду, тренутно је на
докторским студијама. Тренутно је на докторским студијама. Живи у Кули.
Соња Кнежевић
