Врућа тишина. Болна тама. Мрачне мисли. Само четири зида и мој живот пун парадокса. Не знам ни кад ми је срећа покуцала на врата, знам само да ми горчина душу пече и да ме мрак обузима.
Гушим се. Гушим се у сопственом болу и патњи, снага ми јењава, престајем да живим. Бол ми се урезао у кожу. Одавно не осећам ноге, разочаране су разочарањем. Нада ме напушта, мада нисам од оних који одустају. Гипс пада са сваког зида, као и са мог срца. Губим дах, жудим и јецам док дрхтим. Питам се како одбијам милост свакодневице, када морам да пливам у океану несреће целу своју младост. Ово је још једно парадоксално питање на које предуго тражим одговор. Да ли ми је то било неопходно? Да ли сам морала да дозволим да ме занесе љубав и да се изгубим?
Улица и град више не знају моје кораке. Бојим се да ћу те поново видети и да ће све бити горе. Избегавам светлост, избегавам људско око и суровост света.
Видела сам те последњи пут те јунске ноћи и још увек осећам последице. Немир ме је обузео и дрхтавица ме пробила. Смогла сам да изустим само тихи поздрав, иако бих ти показала своје емоције, да нема страха. Осећала сам само језу на трепавицама. Сваки атом твог мириса ме је опчинио. Кажем себи – прави се да си срећна. Воли себе, иако ти је доста свега. Али ја то не могу. Клише о позитивности ми се чини недодирљивим. Задржавам сузе, прикривам своју слабост. Плакаћу између своја четири зида. Плакаћу од бола, завапићу теби - илузијо моја, завапићу нама - пару чија је будућност давно испарила.
Прошло је много дана, не знам где си, с ким си, како си. Још увек знам број телефона, иако се трудим да га заборавим. Не могу више да избришем твоје плаве драгуље, они су твој печат у мом срцу.
Победио си ме у нашој игри, признајем да сам ти подлегла. Али ја сам и даље обожавалац нашег мита, нашег романа. Држим ти палчеве у проналажењу некога, ко је моја супротност. Знаш да ћеш у свакој тражити делић мене.
Знам те јако добро, боље од себе. Знам како дишеш, како се смејеш, како плачеш. Знам твоје поре и боре, знам твоје ожиљке. Знам шта мислиш, твоје очи говоре уместо тебе. Филмски осмех открива твоје комплексе, иако их ти самопоуздањем успешно прикриваш.
Био си нешто, што се искуси једном у животу. Прва велика љубав и прво велико разочарење. Дошао си у време када сам сијала од радости, сада само чиста патња из мене исијава. Био си лажни Дон Жуан, мислио си да ћу ја бити твоја марионета, преварио си се. Моја осећања према теби варирају, ни сама не знам да ли те више волим или мрзим.
Не постоји заувек, постоји данас, сутра можемо да се претворимо у прах и пепео. Данас смо ми пепео. Ми не постојимо. Заувек није синоним за љубав. Само заборав је вечан.
Шта је било, нестало је, као да није ни постојало. Ми смо прашина, апсолутно ништа. Непостојеће биће. Празан простор, микрочестица коју чак и поветарац одува заувек, у заборав.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
У основној школи је почела да се бави и певањем, углавном словачке народне музике. Свира на инструменту који се зове укулеле, али већином само за себе и пријатеље. Љубав према писању се родила у основној школи и траје и дан данас. Њена велика инспирација је покојни Ђорђе Балашевић,с којим је научила шта је емоција у текстовима и како да исту пренесе на папир. Александра пише и за словачки омладински часопис „Взлет", где објављује своје текстове и песме. Такође своје текстове шаље и на разне конкурсе у Србији и у иностранству.
Од скоро је почела да се бави и рецитовањем. Освојила је мноштво награда за своје песме и текстове, које углавном пише на словачком језику. Будући планови су упис на Филозофски факултет у Новом Саду, одсек Словачки језик и књижевност.
Говори 3 језика: српски, словачки и енглески а такође воли и немачки језик. Њен сан је да постане уважени писац и да објави књигу, јер има богато животно искуство, које би волела да подели са другима, иако има тек 18 година. Једног дана би желела и да постане амбасадорка Словачке у Србији, јер воли свој народ и своје корене.
Александра пише о животу, о филозофији живота и биствовању самих људи. Такође пише и о љубави,срећи и нади. Њен следећи циљ је да напише текст за песму, јер жели да се опроба и у тој сфери. Интересује се и за новинарство. Воли социологиу и филозофију и на то се ослања и при писању. Пише реалним језиком, о томе што је проживела или видела у својој околини. Воли и да саветује друге, што јој иде од руке, али о каријери психолога није никад размишљала, иако воли да анализира људе и њихове особине.
Упркос свим хобијима и успесима које има, Александра је скромна и стидљива девојка, има узак круг пријатеља, који је пажљиво изабрала.