Његов живот је
био низ почетака. Од земље и ка земљи. Они се никако нису могли размрсити.
Живео је по
своме. Живео је
задовољан.
Оно што га је
карактерисало је да се крај увек претварао у почетак, тако да је само вешт
посматрач могао да их разликује. Чак би се и тада изнад времена постојања и
простора у коме је живео надвила нека прозирна магла из које неупућени
посматрач никако није могао пронаћи излаз. Узимао је снагу из њих, дичио се
њима, уживао је у њима. Били су део свега његовог.
Док се окренуо
нашао се у средњем добу. Када је младост прошла није знао.
Није осетио њено
потрошно време. Сваког пута када би срео неког с ким је делио дане младости, видео је пролазност, али само
на познанику. Он је и даље био млад и свеж као прва јутарња роса која му је
хладила ноге када се из загрљаја ноћи и спавања у пласту сламе или на промаји
котарке, враћао из провода. Душа му је врцала животом, ум му се претварао у
јединство неба и земље, осећао је снагу која га је гурала даље.
Брака се одрекао
давно, већ после првих недеља заједничког живота. Није се томе надао, али с горчином се сећао дана:
Није однео част.
Друштво га је задиркивало,. Смејало на његов рачун. Он је само одмахивао главом
и избегавао одговор. Где на сав трошак, јoш и част да донесе? Тада се ниоткуда
појавио муцави Пера:
- Коолкоо мии
дааннаасс јееелии и пилиии тоолкоо вии заајеееедноо биилии.
Као да је дух
пророка изрекао речи, оне су се
обистиниле. Жена га је напустила после недељу дана. Само је отишла и
није се више појавила.
Није марио за
рад, а нису постојале ни препреке којима је робовао. Био је одговоран само себи
и неким невидљивим силама које му никада нису давале мира. Мењао је жене као
фризуре. Тренутно му је коса допирала до пола леђа, баш као у неке девојке.
Једино је с преда глава одавала године својим сјајем. Волео је себе да назива
ММ. Крштено име добијено од кума није волео. Радио је пар година у фирми. Више
се шлепао на рачун оних који су радили него што је сам нешто привређивао.
Једног јутра му се смркло, па је после попијених лекова завршио у болници. Да
ли му се ум помрачио или је добро одглумио болест није се знало. Бог и
пријатељи су заједничким снагама помогли. Добио је пензију.
Нове технологије
и Фејсбук су му донеле веровање у одржање своје младости. Лако је долазио до
утехе. Лако је додиривао усамљена женска срца. Олако је схватао пажњу и
привлачност тела.
Једино се зими
некако склупчавао, попут пса на јануарском мразу. Тонуо би у неки сумрак из
кога би једва бивао пробуђен. Изнад
свега је волео бистру воду и одсјај пролећне
свиле на њеној мирној површини.
Тог јутра је
покупио штапове. Паркирао је половни ауто, у фази полураспада, на узвишењу. Из дубине која је означавала стари коп за
вађење глине га је могао видети. Понео
је мобилни телефон. Ставио га је у џеп и затворио цибзаром.
- Где да ми
испадне...толике адресе...а можда ће ме нека и звати...
Ноћна киша је
донела јутарњу свежину. Блистале су травке и дивљи сирак. Бисер се пресијавао у
главама плавог чичка. Земља се раскиселила радосна због добијене влаге.
Измешала се прашина са травом, улепила се чинећи плетенице девојачких коса,
блиставе и сјајне. Звонио је њихов глас.
Клизавом стазом
се спуштао до места за пецање. Уска је вијугала. Знао је да се на њој налази велика пукотина кроз коју је зјапила
дубина. Услед кише рупа се повећала, а зјапећи отвор је остао незаштићен. Чак
се део стрмине лако одвојио. Било је потребно само мало, само један газ
неспретног стопала да се обруши.
Док је оком пратио лет плавог водомара, ноге
су полетеле. Рупа се претворила у гротло равничарског вулкана,а он се сједињавао са магмом блата и жуте
глине. У лету је хватао и слагао делове свога живота.
Тресак је донео
мрак и искричаве трагове светлости који су чудом постајали све бистрији.
До њега је допро
звонак глас. Младост га је носила на својим лаким крилима. Беласала се и у
паучинастим облацима га лагано додиривала. Видео је своју прву тајну и дубоко
скривену љубав. Била је веселог осмеха с бескрајним светлом тајанствених
месечевих зрака и сунчевих одсјаја у пшеничној коси. Смејала му се. Пружио је
руку да је дотакне, али је она у некој магији извученој из најстрожије
тајности, нестала. Као онога дана када ју је чекао на глиненој обали бање-
места где се некада вадила глина од које се пекао цреп, па се огромна рупа
чудом пророде напунила водом. Све је било исто, само су његове очи овога пута
биле суве. У трену се слика избрисала.
Године су се
усковитлале.
Мешало се дневно
светло и ноћна тама. Мешале су се ниске влати с жутим цветовима кантариона и
високе цвасти зелене трске.
Појавила се нова
нестварно блистава слика. Панонска вила умилног гласа. Дошла је дугокоса с
дланом отвореним и створеним за љубав. Говорила је без гласа. Тело јој се
увијало и мењало обличја. Некако и била је и није- вила његових снова.
Паперјасто мека и планински бистра, а ипак непрозирна, на самој површини
панонских њива, чувала је душе пробуђених и окаснелих ноћних и првих дневних шетача. Лагано комешање њених корака у
приближавању њему, одавало је невиђено
богатство. Узбуђење је расло. Срце му је
снажно ударало. Између провидности њених хаљина и ретког лаког ткања, вичном и
спретном оку се указивала почаст.
Слика небеске
лепоте. Напрезао је вид:
Магличаста твар
је у облачићима досезала небо у сивкастој висини, па се у искрзаним линијама враћала до стрњике на
самом месту додира глине и црнице. Лутала је између неба и земље, не додирујући
својом виткошћу ни једно ни друго, већ се лако пружала и мешала их својим
додирима. Подигао је руке да је дотакне, дохвати, али је све остајало без
успеха. Лаконога и дугокоса, своју радост је одавала кроз мирис касног босиљка
израслог с пожњевене њиве. У својој радости и његовој жељи ситни цвет се
нестварним криком одвајао и кроз бачене латице мирисом је благосиљао. Неколико
бусена је у даљини било невидилом покривено, па се бунило, вриштало и свим
својим силама терало нежељене погледе. Дубоко је уздахнуо понет божанском
магијом. У даљини су се назирали врхови дивљих ораха у својој тежњи да досегну
висине. Гласним бубњањем срца их је наслућивао. Опет је гледао њу. Осмелио се
да је додирне.
Одједном се из
самог, ни из чега створеног ковитлаца, насталог из њене лепоте, створила
приказа. Јаче отворио очи.
Да ли је то
био Живот? Дух? Утвара? Смрт у својој
моћи? Ледиле су му се мисли, а чело му се орошавало крупним хладним грашкама.
Сива прилика је
имала огртач отежао од брига и многих дана употребе. Виделе су се на њему
пролећне кише и зимски снегови. Нису изостајали ни хладни северни ветрови који
царују с раног пролећа, а и прве зелене травке су оставиле своје трагове, док
се склупчан башкарио на осунчаној страни канала. Прилика се лагано извлачила из густиша у коме је царовала трска, а иза ње
рогоз. Ослањала се на криви штап. Ухватио га је страх. Можда прилика разговара
са пробуђеним душама предака, дружи с одбеглим робијашима, или скрива починиоце
страшних злочина. Пожелео је да се извуче, да се измигољи из грубих глином
испрљаних руку.
-Да ли је човек
сам? Говори ли језик Вавилонски, српски, мађарски, nемачки? Говори ли неки тајни језик који
само мртви разумеју? Немушти? Да ли има храброст Темплара и моћ Саладина? Можда
је то само душа заборављеног панонског ратника? Кроз тунел испрплетених грана
многих биљних врста, посађених и одгајаних у неким срећнијим временима,
допирало је неко шуштање. Није могао да разазна да ли су то гласови живих или
само одјеци бескрајног низа душа које су ту живеле. Заносила га је игра гласова
и многих ветрова који су своје делове остављали у крошњама. Дариван је звуком
изнад звукова, гласом без гласова и на тренутак је из страха пронашао пут до
истинске среће. Приказа је почела свој говор. Гледао је отворених уста, око
којих је зујала досадна барска мува.
Покушао је да
устане, да својим кораком доспе до
извора свих извора, али су га неке жуте вилине косе држале чврсто везаног за
влажно глиновито тло. Све што је могао било је лако проклизавање и чвршће
тоњење у муљ.
Осетио је
потребу да се умеша међу староседеоце и да без говора осети снагу шуштања и необјашњених шумова.
Одвојио је душу
од тела. Полетео је кроз тунел. Доспео је до старог пања. На њему се седела
приказа. Сасвим неугледне и времешне
спољашности. Огртач се претворио
у сиву кабаницу. Она је покривала и
скривала. Испод ње се назирало тело покривено многим слојевима одеће. Пертле на
ципелама из којих су вириле грубе вунене чарапе су биле одвезане. Све то и не
би било тако необично и не би се толико око тога узнемиравао, да приказа око
главе није носила ореол саткан од златно
зелених листова пролећа и јесени на коме су капи воде сијале попут бисерне
огрлице на врату лепе жене.
Да га је хватао
први сумрак или да се на овом месту нашао у сам освит зоре, поверовао би да му
се само привиђа, да је све само варка, овако је постајао свестан стварности у
којој се нашао.
Приказа је
добила обличје старца. Нешто мрмљао.
Видео је да му
недостају зуби и да му се речи пенуше и некако певљиво надолазе. Морао је
утишати своје срце и притајити своје присуство да ничим не увреди или расрди
старца, па да остане ускраћен. Био је спреман да се поклони Небеској вољи и да
упије тренутак бестелесног сазнања.
Претворио се у безвук. Постао је видљиво- невидљиви саговорник.
- Ехеј, сине
мој! Колико пута сам говорио, колико пута сам рекао, а да ли ме је ко чуо?
Знам, казао би, само да смеш, да желиш да ми откријеш своје присуство, да ја
нисам некакав пророк као они Тарабићи или Нострадамус, али ја знам. Можда сам
неугледан, стар и можда моје речи носе неки непознати ветрови, али ја видим,
чујем и осећам.
Кроз моје тело
протиче сво знање света од његовог настанка преко дана данашњег па све до
далеке будућности када ће тело твоје постати земља. Довољно је само да трепнем,
па да се трака слика из давнина покрене. Полете тада и радости и туге. Преплићу
се страхови и надања. Побеђују истине. Лажи бивају разоткривене. Утеха и вера у
добро ме преплаве, па дарујем случајне пролазнике, тако као што ћу данас тебе
сазнањем да људи вреде мање него што мисле.
Причаћу ти о изгубњеном знању. Немој се чудити. Ви људи:
Мислите моћни
сте, силни, управљате туђим животима.
Притискате дугме и одлучујете о
животу и смрти. Одлучујете о породу!
Хтели бисте светлост и таму! Хоћете
новац и само новац. Рећи ћу ти! Слушај:
Из далека, тамо
где човек никада није стао ногом и где никада неће стати, доћи ће неки.
Приближиће се оку човековом, а он неће знати
да су то оне. Њихова сенка ће делати уместо њих. Биће љуте на човека, на
његову гордост и мисао о моћи. Чекаће да ноћ буде ведра. Пробудиће човека и натерати
га да гледа у висине.
Видеће да с
неба падају кутије, које ти сине мој, зовеш сателитима. Падаће и у своме паду
ће сагоревати. Плакаће људи на северу и југу, плакаће и они на западу и истоку.
Заборавиће човек на ракете и авионе. Заборавиће се невидљиво преношење слике и
звука. Неће се вредети слава, неће се
чути реч. Расути по странама света ће
мислити о родитељима и постојбини, али их неће видети. Све ће стати.
Време ће само тећи. Земља ће дрхтати. Људи ће патити од глади. Рушиће се
мостови. Неће имати занање они који треба да их поправе. Заборав ће царовати. Рачунари, роботи, и
мобилни телефони ће бити отпад. Све што је прљало ће бити избрисано- само ће
сенке страха у радости летети. Ћутиш, а чујем те! Много је тога било, па се руком непознатом
избрисало. Тако ће бити опет. Ако будеш паметан помоћи ћеш човеку! Овако…
У тренутку када
се напрегнуо и приближио необичној прикази у жељи да буде дарован мудрошћу,
осетио је хладно миљење преко свога лица. Зелена водена жаба му се у својој
храбрости приближила и својим лепљивим ногама је на његовом лицу правила
слузаве трагове. Подигао је руку да је отера, а нови нападачи су га опколили.
Старац је постао облак, кап, па се вратио као његова суза. Капнула је у бару.
Ону која није представљала само место
легла досадних инсеката и царство пијавица, већ прави рај. Наравно било је ту
жаба које су у летњим ноћима певале заносне љубавне песме на свом најомиљенијем
крекету, и пијавица којима су се људи лечили, али и окупљања и дружења. Свако је свој део љубоморно
чувао не ометајући у животној радости оне друге.
Променио је
обличје.
Постао је
дечак. Проналазио је разоноду у бари на самом ободу града у коме је живело
сиромашно становништво. Била је савршено место на коме се питање новца није
постављало. Сви су били једнаки, насмејани, свако је имао своје интересовање,
непосредно везано за удубљење с мутном водом. Звао је бару Јамурине. Гледао ју је. Један крај је био обрастао трском. Тамо није
могао. Вребала је опасност од убода оштре стабљике, зелене, тек олистале трске.
Јасно је видео давно прошле слике. Био је у њима, али је некако летео ношен
невидљивим крилима створеним руком која
га је носила у сам неспокој минулих дана доносећи у исто време и радост и тугу. У густом шипрагу су
скривеност налазили они који нису ни деца ни момци.
На супротној
страни су неки пецароши рашчистили трску, па је улаз у млаку воду био веома
пријатан. Источна страна је била обрасла рогозом и густом трском, а иза њих су
се уздизали плави јорговани. Ту се налазило гробље. Страх од мртвих спречавао
је живе да тамо направе улаз.Тамо се није смело.
Причало се да
је неки Пера из муљевитог глиба извукао људску бутну кост, од које му се памет
помутила , па су из страхопоштовања исток сви избегавали.
На западној
страни деца су голим стопалима утабала
фину глинену плажу- Плави рај. Ту су
налазили летње расхлађење без знања својих родитеља. Огромни плићак пун
пуноглаваца и млакоте је био заштићен
високим багремовим крошњама окренутих према првим кућама. Они су
заглушавали дечју цику и стишавали радост.
Зими се
Јамурина претварала у ледену дворану. Дебели слој чврстог леда је оковао бару.
Тада је долазила она друга младост. Ручно прављене клизаљке и сличуге су летеле
једва додирујући ледено стакло. Зимске вечери су јечале од усклика лаких падова
и гласног смеха. Смрзнути багрем је преносио приче северном ветру, а овај их је
носио даље својим путевима. Некакав глас
из дубина је допро до њега:
- Да ниси нешто
заборавио?
У тренутку га
је преплавио страх. Није желео да се сећа. Све је учинио да се из његове свести
избрише сећање на дан који га је изједао и опомињао да му се све дешава из
одређеног разлога који је толико потиснуо, да га је скрио у дубоко у најудаљенији некоришћени део
мозга
Није могао да
побегне.
Сетио се.
На лицу је
осетио прву пахуљу. Зима је надолазила не онако јако и не онако силовито како
је чинила годинама раније, али га то није спречавало да се снагом детиње радости упути у
испитивање дебљине леда на Јамурини.
Ивица баре је
била посута охридским танким бисером. Светлост која се пробијала на
тренутке у подизању и разблаживању магле су допринели да се дуга простре у свом
богатству кроз испарења ледених капи.
Иње се расуло по цвастима трске, шибљу и високим гранама. Чистота и белина. Свршенство! Лагано је стао на ивицу. Лед је закрцкао. Знао је да није још
време. Те године је пожелео да се први отисне и својим слабашним телом осети
недостатак гравитације у брзом клизању по беспрекорно сјајном огледалу. Желео
је да то учини пре свих. Разочарање је било дубоко. Лако се кретао и тражио
најбољи плићак где је лед најдебљи.
Понео је дрвене руком израђене братове сличуге. Крадом. Лагано се
кретао. Уживао је. Блажен је клизао не
примећујући друштво које се полако скупљало.
Омела га је њихова граја. Доклизао је до њих. Тражили су да им да један круг.
Није хтео. Брзо је тргнуо тело и свом снагом полетео према средини и танком
леду. Тежина је учинила своје. Оно
,,стани” је стигло касно. Половина тела
му се нашла у леденој води. Деца су га
извукла. Кући није смео. Снашли су се тако што су упалили ватру да га осуше.
Док се зимски дан спуштао и притискао својом хладноћом донетом са далеких
Карпата, цвокотао је у клотаним гаћицама које су се претварале у
лед. Дим је сушио одећу.
- Зашто си ме
подсетио? И сада ми је лед залепљен за душу. А сећам се и прележане упале плућа
и дана проведених у бунилу и влажним чаршавима постељине.
Окренуо се.
У трену је
нестала зима. Лед се претворио у благи сјај сунца, а небо је одисало плавом
свежином. Немирна душа се вратила телу.
Седео је
загледан у мирну воду. Ћутала је. Благо померање и беласање проузроковано лаким
поветарцем и белим сунцем га је мамило.
Окупао се, охладио, освежио је своје тело и тиме одбацио наталожени недељни
умор.
Само је вода
могла да га опусти, давала је, одузимала и кажњавала. Волео је да гледа мирну
површину и да чека. Дуго је без трептаја гледао у пловак лако уроњен у мирну
површину. Могао је сатима тако да седи, да из себе избаци сву таму и муљ свих јамурина људских.
Најлепше је
било отићи на пецање с пролећа. Небо се избистри, пролећне звезде заблистају,
душа му се порадује. С вечери је посматрао игру вилиних коњица и малих мушица
каје су своју игру изводиле вртећи се у наизглед неразмрсивим линијама. Дуго је
гледао измаглицу водених испарења. Вребао
је тренутак када се испод површине воде легу и свој први дах узиамају комарци
полако сушећи своја провидна крила. Запажао је богатство живота око себе и дубоко га је поштовао. Гледао је како жабе
уживају у своме царству и ноћ дочекују својим љубавним зовом.
Ноћивао би под
ведром свежом небеском капом. Није било тешко спавати на очврслог глиненој
земљи. Није сметала ни влага која избија при сусрету с топлим телом. Покрио би
се јакном и више дремао него спавао, осећајући лепоту мира и тишине у потпуном сједињењу
с природом. Радовао се блиставом јутру и последњој звезди која је најављивала
нови дан.
Разбудио би се,
окупао у хладној води, да му крв боље потече. Појео би свој доручак, рукама
које су мирисале на глину и рибу скинуту с удице. Био је срећан пронађеним местом без људских уљеза, вике
свађа, пребацивања и непoтребног наметања осећаја кривице. Празнио би
мисли. Трудио се да не мисли на свој бол.
С јесени би
кретао у рано јутро на пецање штука. Вижљасте и гипке, лако су избегавале
удице. Дешавало се да мамац буде поједен од стране оштрозубе грабљивице. Није
се осећао превареним. Волео је игру скривања испод сиве површине.
Вода се под
налетом кишних облака умири, тишина се спусти, загосподари дивљом трском и
сувим оголелим грањем, ветар поклекне, посустане, па ту пред њим ућути. Он се стопи с блиставом
површином воде, постају једно, сједињени у свим својим успонима и падовима.
Само вода га познаје и разуме. Само она зна све његове тајне. Дуги сати се претворе у
дане, дани у године, па тако
сједињени крену на путавање кроз време.
Зими би с првом
залеђеном баром био упозорен. Тада је могао само једно. Да се склони у мишју
рупу и да отрпи хладноћу која се спремала.
С истока је
светлост узимала данак. Праменови привиђења и непознатих облика су почели да се
бистре.
На лицу је
осетио руку. Чуо је лавеж пса.
- Да ли је то
мој Мики? Давно нестали? Мики!
Чаролију је
прекинуло лајање крупног, црног мађарског пулина. Залетао се у њега и лајао
свом снагом. Покушавао да га пробуди. Шапе су болеле на местима где су га
додиривале. Стари чобанин, који је као свој длан познавао сваку пукотину у
околини старе бање је пришао.
- Еј, синко -
хладна рука га је додирнула- Да ли ти треба помоћ? Пао си одозго. Мој Шара те
је пронашао. Дозвао ме. Добар је Шара. Добар!
- Шта? Како?-
одједном га је пресекла бол у нози.
- Дај да видим!
То си сломио. Хајд да те извучем одавде! Имаш ли мобилни? Зови хитну. Хајд да
те изнесем на чистину. Остави штапове,
покупићу ти после. Видео сам те с оне истурене глинене главе како падаш.
Требало ми је по сата да стигнем до
тебе. Мислио сам да си мртав. Говорио сам ти, а моје речи су се одбијале
од тебе као ехо планински у овој равници.
Је ли, ко ти је
Мики? Само си њега дозивао. Мрмљао си о неком пророку и силама небеским... Ако
и јеси. Радује ме да си жив!
Да ли је ово
крај или неки нови почетак? Да ли је то опомена или важна животна лекција није могао да наслути.
Уз јечање је
загрлио чобанина. Ослонио се на његово раме, а дуга чобанска кабаница му се
осмехивала.
____________________________________
Весна Ђукановић, рођена 16. фебруара 1963. године, по професији сам
читељ. У слободном времену се бави осликавањем свиле и писањем поезије и прозе.
Објавила две збирке прича ,,Радост жуте лубенице” 2016. г. за коју је добила награду ,,Чучкова књига “
коју додељује Народна библиотека Хан Пијесак- Република Српска , ,,Одсјај
свилених нити 2018. године и збирку поезије ,,Можда безгрешан” 2022. године, штампане као дар
Креативне радионице Балкан за најаутора
,,Зборника Деци с љубављу”.
Радове објављивала у више зборника.
Добитник је Светосавске награде Народне библиотеке ,,П.П. Његош” у Књажевцу,
Друге награде на конкурсу Митрополит Јосиф Цвијовић Ужице, Треће награде
Поезија шапуће о нама -Светосавска звона Беч – Аустрија 2020. Треће награде
Панонски галеб 2021.