Светлост
Знате ли за бол сећања што бледе,
Бол прошлости давне и далеке,
У зраку што се прелама кроз галаксије неке,
Такве боли не знају за ране,
Не знају за тело, нити његов пад,
За сву живу муку и сав јад,
Проливену кроз векове, године и дане.
То су испарчани тренуци чисте среће,
Што нас кидају својом нејасноћом,
Коју остависмо за собом таквом лакоћом,
Не знајући тада да се вратити неће.
Те боли долазе само одавде,
Ми смо њихов почетак и њихов крај,
Оне живе док у нама живи њихов сјај,
Док их смрт од нас самих не украде.
А када их украде,
Остаће зрак лепих тренутака да се креће,
Чист зрак, доказ да је живот од смрти нешто веће,
Вечно горући фитиљ људске наде.
Заборављен биће бол у човека,
Сви и све што начинише свеснога зла,
Светлост ће писати само о лепоти овога тла,
И тако вазда до свршетка века.
Огањ
Све моје мисли, жеље и наде,
Путују као ватре дим,
Далеко одавде али увек одавде.
Горим споро и мирим се са тим.
Огањ је срце што ми у грудима бије,
И његова црвена, узаврела крв,
Пламен му је тело и све што није,
Дугога века, земље стрв.
Лаком руком времена што тече,
Успламти искра новога живота,
У неког да пали, у неког да пече,
У неког да зрачи светлост и топлота.
И све док се пламен мноме виор,
Нека буде на част његово постојање,
Да вазда обасјава и тихо гори,
Као једини пут, једино сазнање.
А када догори огња пламени дах,
И све што јесам на овоме тлу,
Из пепела ватра у пепео и прах,
Из сна у јаву и поновном сну.
Последња мисао у облику дима,
Под стрвом пламена у жеравици ће спит'
Као шапат душе, као срце у грудима.
Живота на земљи, моја последња нит.
Један од многих
Прошлошћу крцат, крај опустеле куће,
Заборављен пртљаг годинама чека,
Јер дотаћи се неће руке туђе,
Голготе, једног од многих нашег века.
Живот се позна само по игри трава,
И дрвећу што каткад листовима маше,
Све остало ћути или мирно спава,
Све што се некад домаћинством зваше.
Од дома оста кућа, од куће оста камен,
Који чека лето да се Сунцем греје,
Јер осетити неће огрева пламен,
Кад љути мраз заповеди снегу да веје.
Целу једну слику пређашњег живота,
Угушише коров, немоћ и јади,
Осликала је туга, опевала је голгота
Док је са брега надлеће још само соколић млади.
И нико никад не би ни реко,
Када зимске ноћи распоре јесење ране,
Да у свој то тишини још увек лежи неко,
Коме ће јутром и беда поново да сване.
И тај ће роб, што се некад газдом зваше,
Угледати светлост на голом камену
Запалити унутар себе ватру, жеравицом из чаше,
И поново спалити новорођеног у пламену.
Јер зна да спакован пртљаг соколић прелеће,
И овог јутра док га обасјава светлост бела,
И да туђе око ни погледом таћи неће
Голготу, једног од многих нашег села.
Небеска пловидба
(Жртвама Рације)
Окрутна зима те године беше,
Какве ни сунце не виде за века,
Ал’ још окрутнији крвници па се реше,
Да почине ужас и рашири се јека -
Сад душе наше шапћу из далека:
Не плови овај брод, плови тело моје,
Што гробног места никад неће знати,
Док крај реке редови увелих цветова стоје,
Као опомена води да ме обали врати.
Не топи лед сунце јануарско,
Топи га живот који речно корито плави,
И узвикује збогом свему што беше блиско,
Зраку, уздаху и земљи што је прослави.
Не беже ветрови к нама, беже мисли ваше,
Ка далекој пучини где река спава,
И све што се некад њеном зваше,
У дубинама морским занавек обитава.
Не тече река ова, већ крв што је душман пусти,
Крв која је с вером у нама била,
Но и сад, кад усна глас више не може да изусти,
Наша реч кроз векове хуји, није се угасила.
Жале небеса пад судије земаљскога,
Који не чује крв како виче и лети,
Горе ка небу и иште од Бога,
У судњи дан, суда човечијег да се сети.
Да ли би и могао чути те страшне звуке,
Кад ће се тело од душе силом одвојити,
Усудиле се не би његове руке,
Након моје, крв брата мог пролити.
Чак и дрвеће сухо, чији зима узе глас,
Осећа да се ваздухом шири мирис зала,
Жали крвника, оно не жали нас,
Јер га је земља за себе приковала.
И док телу без гроба говоримо последње збогом,
И препуштамо дубини земљиног постојања,
Домовино, остај, ми смо једно с Богом,
Далеко од тла на ком се о вечноме сања,
Далеко од тла мученичког предања.
Лавеж
Сваке ноћи негде у даљини,
Ођекује лавеж тупо и напето,
А животу се, већ деценијама, чини
Да слуша једно те исто псето.
Ко ли га прикова за ланца рђу,
Положи на место дома и гроба,
Да вечно ослушкује лавеж туђу,
Жив створ од живог начини роба.
И роптало се дуго над земљом сухом,
И под немилосрдним дахом Сунца,
Све док се одјек није скончао муком,
И утамничено срце престало да куца.
Тешке су за живот тишине у ноћи,
Кад зажали и звездано небо,
За тим псом који као да није треб'о,
Овом свету икада доћи.
За то време, на другом крају лавежа знаног,
Друг му непомично стоји без даха,
Одаје почаст тишини из мрака,
У оковима и под сунцем прогнаног.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Током средњошколских дана била је члан Ликовног клуба Ђуро Салај "Академије 28" у Београду.
Тренутно похађа мастер студије на Факултету техничких наука у Новом Сад, смер Архитектура. За разлику од дизајна и традиционалне уметности, са којом се сусреће током средње школе и факултета, са поезијом остварује контакт још у најранијим данима похађања Основне Школе "Исидора Секулић" у Мошорину, када пише своје прве песме. Место Мошорин, обгрљено реком Тисом и Тителском висоравни, представља колевку њеног одрастања. Оно, како својом природом, тако и знаменитим личностима као што су Исидора Секулић, Светозар Милетић, Прота Светозар Влашкалић и други, представља неисцрпну инспирацију у Јеленином животу. 2015. године била је финалиста фестивала лепе речи Тител одржаног од стране друштва српско-руског јединства Тител.