Н А Д А
Нисам још изгубила наду,
иако све уморнија бивам,
да у неком сели ил` граду,
срешћу онога о коме снивам.
Још увек верујем, у болу своме,
негде постоји душа ми сродна,
што патње сноси у свету овоме,
к`о суза чиста, к`о дете чедна.
Негде постоји, негде ме чека,
о срећи негде сањари, машта.
Самоћи тешкој он, тражећ` лека,
у тузи болној помишља свашта.
Не клони мили, не губи наду,
у вери чврст и постојан буди.
Не тражи узрок патњи и јаду,
стрпљиво сноси овај свет худи.
Веруј да негде награда чека
све који плачу, тугују, пате,
све који, током целог свог века,
за љубав молећ` проводе сате.
СТВАРНОСТ
Досадила су ми маштања.
Хтела бих једног од крви и меса – стварног,
да је ту
крај мене,
наспрам мене,
свуд` око мене
и унутар мене;
једног што први шаље поруке на мобилни,
редовно,
да не морам да чекам,
јер досадила су ми
и чекања
и фемкања
и надања
и падања;
ама, једног
стабилног,
зрелог,
енергичног
и заљубљеног
(у мене, наравно),
па да већ једном све буде стварно,
да осетим да сам жена
љубављу укроћена.
ИЗ ДУБИНЕ
РАСКРВАВЉЕНОГ СРЦА
(омаж Данилу Кишу)
''Глад роди
истанчаност,
истанчаност роди
љубав,
љубав роди
поезију.''
Истина
порођена из дубине
раскрвављеног срца
једног великог песника,
запечаћена у мом уму
као судбина.
Глад која овде не налази храну,
глад која чезне за Небесима,
глад која се окриљује сновима.
Само таква глад рађа болећиво срце.
Само болећиво срце познаје велику љубав.
Само велика љубав даје велике песнике.
Само велики песници казују велике речи.
Само велике речи обзнањују истину.
Само истина остаје за вечност.
Само вечност разуме велику глад великих
песника.
ЧОВЕК
(посвећено Срђану Алексићу, младићу који је
погинуо вршећи своју људску дужност)
Трепет
пред Твојом душом
витешком.
Смем ли да се винем
толико високо
њу да додирнем?
Ћутала бих, мој Срђане,
јер су речи тек муцања
спрам најдубљих осећања,
ал` не могу.
Стихове о Теби
дужна сам и роду и Богу.
Умео си Истином да живиш
-
из камена хумског претке не постидиш.
Стог` не тужим што Те нема.
Твоја смрт ми даје наду
да у овом изгубљеном стаду
још се нађе и покоји човек
чија мера остаје занавек.
Није залуд Твоја жртва,
мој Срђане.
Она траје
и кроз ове риме невешто срицане
поручује:
само љубав за вечност остаје!
ЗНАМ ДА
МЕ ВОЛИШ
( Светом Василију
Острошком)
Знам да ме волиш
због песама
које сам Ти приносила годинама
из срца болног,
али распеваног;
због оних висибаба раних,
успут убраних,
које сам Ти
пред пећином оставила стидљиво
а Ти их збринуо невидљиво;
због покајних суза проливених,
молитава услишених,
и свих савета код Кивота добијених;
благоукоравања,
дуготрпљења,
опраштања,
измирења;
због оног унутрашњег мира (свемира)
који ослушнух седећи на камену
светом од Твог додира.
Знам да ме волиш
и због мириса Твојих моштију
заборављеног у мојим ноздрвама,
и свих сусрета корисних
усред стена острошких
милошћу Твојом устројених;
због зова
који ме већ двадесет лета
увек буди и радује изнова;
због ове крви горштачке
која се благодаћу напаја
из руке Твоје светачке
код сваког нашег сретаја.
Знам да ме волиш
и због ове песме
коју сам ноћас од Тебе измолила...