ВИДИМ ТЕ
Видим те
у обешеним капцима
док те сни савлађују.
А унутар сањања
воде нас поља камилица,
где је попуцала земља
са жилама што дах траже.
Где њихов мирис опија
док ти пратим стопе,
да ти пушем у леђа.
Видим те
у спуштеним рукама
што су стале да грле.
А унутар незагрљаја
вучемо се тајним нитима,
којима су искрзане сене,
одсјајима што Сунце вапе.
Где их топлина опија
док ти стискам дланове,
Видим те
у испруженим ногама
што су стале да корачају.
А унутар мировања
ми смо одходали миље
којима пустисмо змајеве
ветровима што хлад газе.
Где њихова игра опија
док те гурам у пете,
да се на прстима
љубимо у очима.
ЗАМАГЉЕНО
Што су ми замагљене очи,
ко их је завео сузом,
или будна још сањам...
разгрчући им капке снене
Што су замагљена окна,
ко их је замастио дахом,
или је мраз окачио слике,
хладним пулсом стакла плаха
Што ми магле огледала,
ко их је омађијао паром,
успињући отрем издахом,
да влас извучем шналама
Што ми магле осећања,
ко их је бесправно обио,
да сумње их муче и круне,
узимајући жеље са талога
Што ми магле хоризонти,
ко је прекројио и скратио,
или су видици замагљени,
да се светионик не види
у магли.
УБЕРИ ДАН
Убери дан
једнако као цвет.
Омириши сатове
исто као латице.
Па га одживи
као цвет у вази...
без просуте капи
без проливене сузе.
Тражи своје Сунце,
и међу модре облаке...
да као цвеће
опстанеш кад је најтеже.
Удени се у боје најдраже,
као цвет, у своје машне.
Окрећи се на све стране,
да видици заклоне ране,
а да љубав не престане.
Као кад цвету негде...
место цветања забране.
ЈА ЈОШ МОГУ...
Могу да засијам
када досањам.
Да огрејем
чим се насмејем.
И да полетим
јер не клечим.
Још да поскочим
како не наслутим.
Себе да надмашим,
у речи отпловим.
Одједном да се стишам
као да се пуно дурим.
Могу ја да будна сањам
што ни у сну не поклањам
очи са брзим трептајем
којима видик не докучим.
Душу младу са осмехом,
обавијену страхом
од непознатог пред Богом
што сагне челом -
Милостивом.
МАГЛА
Сребрна тишина,
пахуљаста маглина.
Сиви прах,
невидљиви бескрај.
Пепељаста и мразна,
опора и монотона,
затвара видик,
да ти не видим лик.
Платинаста и ваздушаста,
ледена и незасита,
да дан и ноћ,
лебди,
голишава.
Хладна и бледа,
гласове не да,
загушује им звук,
под велом, звиждук.
Сунце молим,
да је одагна
зрацима голим,
да јој падне крагна,
бела и непробојна.