Познати сликар магичног реализма Маријус Себастијан Гонзалес после успешно продате своје слике на аукцији у Сотбију, где је његова слика "Светови ајахуаске" достигла цену од 650 000. фунти, слетео је на сурчински аеродром Никола Тесла, где га је сачекала супруга Теодора Липкић-Гонзалес.
Маријус Себастијан је рођен у Гватемали: У Беграду је изучио сликарски занат крајем осамдесетих година прошлог века, на Академији ликовних уметности, одсеку сликарства, тада је у Београду и упознао своју жену Теодору. На почетаку рата у Југославији, вратио се у Гватемалу, предавајући сликарство у једној школи, у свом родном граду: Пуерто Бариосу, великој луци у Мексичком заливу, близу границе са Хондурасом. Једном приликом упознао се са перуанским капетаном брода, Руаном, који је потицао из шаманске породице из племена Мачингуенга, Аравакан индијанаца, настањених у џунглама перуанске провинције: Мадре де Диос. Капетан Руан и Маријус су успоставили врло присно пријатељство, Маријус се веома заинересовао за употребу ајахуаске, Руан му је препоручио да прочита књигу Дон Хозе Кампоса ''Шаман и ајахуаска'', те да уколико има жељу да испроба њене ефекте може једном прилком и доћи код њега, те би му његов отац, шаман, врло радо припремио тај чудесни напитак од ајахуаске.
Тако се наш Себастиан нашао у главном граду Пуерто Малдондо, покрајине на истоименој реци: Мадре де Диос притоке слива Амазоније, у једном удаљеном селу племена Мачингуенга, дубоко у џунглама Амазоније на граници Бразила. У том селу је провео више од годину дана, прошавши обред иницијације ајахуаском, научивши и да припрема ајахуаска напитак. Церемонија припреме напитка поциње рано ујутру, те се у неколико литара воде додаје измрвљена кора лијане чалипонга (банистериопсис цаапи), те са око двестотине листова чакруна (псyцхотриа виридис), те се то кува око два сата, мада многа племена имају и другачије начине припремања напитка, додајући и неке своје тајне састојке.
Иницијацију је први пут прошао под вођством оца капетана Руана, старим племенским шаманом Дон Мигуелом; у једној кишној ноћи у џунгли Амазоније, није било лако попити то пиће одвратног укуса, које изазива неописив бол у мишићима, мучнину праћену дрхтавицом, грчевима, повраћањем, те ноћи доживео је телесно и духовно прочишћење, имао је осећај, као да се поново родио.
Његово спиритуално искуство одвело га је у прашуме северне Гватемале у Ел Перу-Вака где је ступио у контакт са мајанским краљем Те Чан Аком, из династије Вак, који је живео пре више од хиљаду петсотина година.
Све у свему после овог искуства, напушта Гватемалу и одлази у Париз да окуша срећу на Монмартру и покуша да учини нешто са својом до тада запуштеном сликарском каријером.
У Париз је дошао у лето 1999. године где је затекао своју љубав из студентских дана Теодору Липкић, која је напустила те године Београд непосредно пре бомбардовања. Теодора је завршила историју уметности и живела је у изнајмљеном стану на периферији Париза са младим сликарем из Русије Сергејом Долгановим, била је то нека врста отворене љубавне везе, без обавеза, тако да их је Теодора упознала и Маријус се уселио и почео да живи с њима у том стану. Може се рећи да су се Сергеј и Маријус спријатељили. Сергеј је сав био окренут својој уметности под утицајем руске школе постмодернизма. Своја платна је излагао на Монмартру, успевао је да прода по неку своју слику претежно јапанским туристима, тек толико да покрије трошкове у току месеца, никада до тада није успео да заинтересује некога да му финансира и организује отварање самосталне изложбе у неком реномираном простору, где би културна јавност Париза била заинтересована за његов рад.
После неколико месеци проведених у заједничком животу, њих троје, живећи у љубави, као у филму Франсоа Трифоа: "Жил и Џин", у периоду када је Маријус још трагао за својим уметничким изразом, покушавајући да под утицајем искуства са ајахуаском, пронађе свој магично-реалистични израз сликајући мајанске краљеве, људе мачке и недефинисане облике мајанских богова у заспалим још неоткривеним градовима под џунглама Гватемале и перуанског дела Амазоније, па и Сергеј који се тада живо заинтересовао за ајахуаску и одлазак у Перу, да доживи нешто слично као и његов пријатељ Маријус те да тако промени свој уметнички израз и пронађе се, роди се, као неки други сликар у неком другом свету, још неистраженом и неосвојеном на платнима.
Почетком новог миленијума у фебруару 2001. Сергеј Долганов одлази по препоруци Маријуса у Перу у мало село у провинцији града Пуерто Мелдондо и реке Мадре де Диос, код сеоског шамана Дон Мигуела, где му се после неколико месеци и неколико писама губи сваки траг.
Пролазе године, Маријус Себастијан Гонзалес и Теодора Липкић се 2005. године венчавају у Паризу. Од његовог сликарства се није могло живети, тако да Теодора ради као васпитачица у обданишту, а Маријус ради као преводилац за шпански језик у једној туристичкој агенцији у Паризу, повремено слика и излаже своје слике на Монмартру, тек толико да се покрију трошкови излагања и продаје на том месту. После венчања отпутовали се у Гватемалу у родни град Порто Бариос у посету Маријусовим родитељима. Маријус свако вече одлази у оближњу лучку кафану, тамо где је некада први пут упознао капетана Руана, не би ли га којим слуцајем поново срео и сазнао нешто о свом пријатељу Сергеју. Број телефона капетана Руана му је био избрисан из меморије телефона, то је данак савремених комуникација, јер више нико не записује и не памти бројеве телефона, а врло често се деси да се изгуби телефон или се телефон ресетује на фабричка подешавања, те све што је на меморији телефона се изгуби, као што се између осталог и њему то догодило пре неку годину, тако да је погубио многе своје давне и недавне контакте.
Као што и претпостављате, једне вечери појавио се капетан Руан.
И ево шта му је рекао о Сергеју:
Серјожа, да га тако назовемо, (баш како га је звала и Теодора, док су живели заједно у Паризу) је нестао после једне церемоније спремања ајахуаске, након две године проведених у селу његовог оца, мештани, а и Дон Мигуел верују да је остао у неком свом свету ајахуаске, јер то се врло често и дешавало, да неко једноставно остане, не врати се никада из тога света у којем је нашао и спознао себе у неком другом облику, другој димензији времена и простора, дешава се то мој пријатељу не мали број пута.
Дон Мигуел га је заволео као рођеног сина; често је с њим путовао на неку планету Нибиру поменуо је Дон Мигуел да се тако звала та планета. Остала је његова празна колиба у селу с његовим сликама и дневницима. Дон Мигуел, капетанов отац рекао је да би добро било да неко дође, ко га је познавао да узме његову заоставштвину, јер ће то све пропасти. Капетан Руан рече Маријусу да је најбоље да он оде и преузме све то.
Тако и беше.
Маријус Себастијан Гонзалес одлази те исте године у Перу, преузима Серјожине слике и дневнике и враћа се у Париз.
Неколико десетина малих уља на платну, стотине цртежа, акварела. Сликарски дневници и дневници с путовања под утицајем ајахуаске, с описима пејсажа, ликовима које је сретао, њиховим разговорима, опсервацијама, чудним мислима и чудним неземаљским обичајима и културама. У сликарским дневницима, писао је о својој новој техници заснованој на ајахуасци и мешањем пигмената боја са уљем добијеним из тих лијана и листова састојака ајахуаске, као и директним мешањем готовог напитка ајахуаске уместо воде у техникама акварела и гваш, о његовом сликању под утицајем ајахуаске и разноразним експериментима и спектрима боја које људско око није у стању да види без узимања ајахуаске.
На свим његовим сликарским платнима, акварелима, цртежима, скицама, као ни у дневницима нема његовог имена, потписа на платнима, нигде се не помиње његово име.
После повратка из Перуа и Гватемале Маријус на свим платнима, сликама, цртежима, дневницима, Сергеја Долганова ставља своје име, потписује се, почиње да излаже слике, објављује сликарске дневнике, као своје, његово име почиње да нешто значи у уметничком свету, слике почињу да му достижу све већу и већу цену, нарочито после респектабилних критика његових самосталних изложби по читавом свету. Показало се да његове слике имају чудну моћ, да после дужег посматрања, посматрача уводе у чудна стања, изазивају разноразне халуцинације, мењају свест, трансформишу и посматрача и сама слика никада није имала исти изглед, као да се у сваком делућу секунде мења, као да сама светлост исијава из слике, светлост какву никада нисмо спознали у нашој димензији опсервације; говорило се да сви они који поседују ту слику у свом стану, галерији, да су се сви они променили као личности, да им поседовање Маријусових слика испуњава све жеље, доноси богатства, открива скривене моћи и таленте у њима, лечи дух и тело, једноставно речено, све његове слике су чудотворне.
И ево да наставимо тамо где смо били на почетку ове приче, Маријус и Теодора улазе у кућу на Сењаку, коју је Маријус недавно купио у Београду у којој сада живе Теодирини родитељи, односно у дограђеном стану у великом дворишту њихове виле. А данас је слава Теодориних родитеља, Ђурђевдан је 2019, у великом салону куће, много је гостију, званица, џет-сет Београда: уметници, политицари, новинари, страни амбасадори, спортисти, родбина. Један гудачки квартет, пијаниста, оперска дива, трубачи, ту је наравно и хор Св. Ђорђа; обавезан је и ватромет на крају; полако одлазе све званице, поздрављају се са еминентним уметником светског гласа и са домаћинима. Родитељи Теодорини одлазе у свој стан у дворишту виле, а Теодора и Маријус уморно и задовољно се опуштају коментаришући свој ђурђевдански пријем у свом београдском слатком дому.
Чује се звоно на улазним вратима виле, девојка која је запослена у вили као послуга улази и најављује да је на вратима неки њихов стари пријатељ још из париских дана, кога нису видели већ скоро двадесет година.
У салон улази Серејожа Сергеј Долганов...исти онакав каквог су га испратили још оне далеке 2001. године из Париза, исто онако млад и леп, као када је отпутовао за Перу.
А са платна потписаног именом Маријуса Себастијана Гонзалеса полеће перната змија Кецелкоатл и гута све пред собом, све нестаје у Серјожином сјаном лику у оку посматрача у читаоцу ове приче у казану у коме се кува ајахуаска у трептају ока Дон Мигуела у нестварним пределима планете Нибиру...