Имајући ово у виду, овдје ћу се бавити прећутаним средњовјековним српским писцима: Андонијем Рафаилом Епактитом, Атанасијем Даскалом Србином, Арсенијме III Црнојевићем, Владиславом Граматиком, Гаврилом Стефановић Венцловићем, Гаврилом Тројичанином, Григоријем Рачанином, Григоријем Рашким, Григоријем Синаитом Млађим, Григоријем Хиландарцем, Григорије Цамблако,, Давидом, српским љетописцем, Дамаскином Хиландарцем, Данилом Пећким (Данилом II, архиепископом српским), Данилом Бањским (Данилом Млађим, Данилом III), Даниловим учеником, Даниловим настављачима, Димитријем Кантакузином, Доментијаном,Ђурађем Црнојевићем, Иноком из Далше, Исаијом Серским, Јеленом Лазаревић Балшић Хранић, Јеротејем Рачанином, Јефимијом, Монахом Јефремом, Кипријаном Рачанином, Константином Михаиловићем, Константином Филозофом, Лавом Аникитом Филологом, Зографом Лонгином, Марком Пећким, Матејом Граматиком, Милицом Хребељановић, Монахом из Купинова, Непознатим Зећанином, Непознатим Крушедолцима, Непознатим писце Исповиједне молитве, Непознатим Раваничанином, Непознатим Светогорцем, Непознатим Смедеревце, Непознатим Јерусалимцем, Пајсијем Јањевцом, Пајсијем Хиландарцем, Пандехом, Пахомијем Србином, Попом Пејом, Савом Немањић, Самуило Бакачичом, Силуаном, Смедеревским беседником, Стефаном Лазаревићем, Стефаном Првовенчаним, Стефаном Раваничанином, Теодором Граматиком (Теодор Спан), Теодосијем, Ћирилом Хоповце, Црноризце Храбаром.
Простор ми не дозвољавам да све наведене писце појединачноп презентујем, али учинићу то у оној мјери у којој ми просртор овдје дозвољава.
Мало ко од данашњих Срба зна да је Непознати Зећанин (XI в.), један од најстаријих српских средњовековних писаца, који стоји по страни од главног тока средњовјековне српске историографије и хагиографије., који је писац првог изворног српског животописа, Житија светог Јована Владимира (послије 1018), које је сачувано само у латинском изводу у Љетопису попа Дукљанина (или тзв. Барском родослову).
Изузимајући стручњаке данас мало ко зна да је српски средњовјековни писац у XIV вијеку Андоније Рафаил Епактит, иначе грчког поријекла, написао Слово о кнезу Лазару 1419. године са преко двије хиљаде неологизама са савршеним метафорама и врхунском реторском структуром, а ово дјело представља један од десет најзначајнијих средњовјековних списа о косовском полому 1389. године.
Атанасије Даскал Србин, монах, хроничар и књижевник, живио је крајем XVII вијека, написао Књигу о српским царевима и о турској војни против хришћанског цара и о запустелој земљи српској. Његово свједочење у овој књизи прераста у потресан поетски плач који подсјећа на Плач Јеремијин.
Гаврило Тројичанин један од српских историографа и најдаровитијих преписивача, био је средином XVII вијека монах манастира Свете Тројице, на Врхбрезници, код Пљеваља. Својим преписивачким радом, од 1633. до 1651. године, испољио је огромну даровитост, далеко вишу него било који преписивач овог периода. Био је изузетно образован. Помно се интересовао за све области људских сазнања у средњем вијеку
У Врхбрезничком летопису (Врхбрезнички запис) из 1650. године, кодификовао је стару српску историографију, скупљајући заједно, у новој редакцији, српски хронограф, родослов, старији и млађи љетопис. Резимирајући тако српску историографију, како је истакао др Димитрије Богдановић „симболично је обележио крај средњовековне епохе“.
Григорије Рашки је био други по реду епископ на челу Рашке епископије која је заједно са осталим епархијама 1220. године у састав аутокефалне Српске православне цркве. Из пера Григорија Рашког остала су нам само два текста: Записи на Крмчији Светог Саве и Стихови часном крсту. Запис на Крмчији Светог Саве сачуван је само у аутографу Григорија Рашког, дакле у једном примјерку на пегаменту, у оном дијелу који се данас чува у Москви.
Треба подсјетити да је монах Теодосије Хиландарски (1246 – 1328), поред Доментијана Хиландарца, један је од најзначајнијих српских писаца у средњем вијеку. И њега је Српска академја наука и умјетности прогласила једним од 100 најзначајнијих Срба свих времена. Написао је: Заједнички канон Светог Симеону Немањи и светом Сави, Живот светог Саве, Енкомиј светог Симеона и Саве, Каноник до светог Симеона и Саве, Живот светог Петра Коришког, Уред за светог Саву, Уред за светог Петра Коришког. Упркос строгог облика биографија написаних, течним и живописним стилом приповиједања, Теодосије је само приповиједање довео до драматичности и јасне сугестивности и због тога данас Теодосија Хиландарца сматрамо првим српским романописцем.
Захваљујући бечко-берлинској школи мало Срба данас зна да је Григорије Цамблак написао три значајна дјела: Житије Стефана Дечанског, Служба Стефану Дечанском и Слово о преносу моштију свете Петке из Трнова у Видин и Србију за седам година, тачније речено од 1402. до 1409. године.
Данас само ријетки знају да је Данило Бањски (Данило Млађи, Данило III),архиепископ пећки и патријарх српски у раздобљу од 1390. до 1396. године, и српски средњовековни писац, утемељивач црквеног култа кнеза Лазара. Написао је Похвално слово о кнезу Лазару прије 1393. године. Писано са књижевним укусом, ово Похвално слово спада међу најлепше књижевне творевине средњовековне српске књижевности. Један је од твораца косовског култа. У дјелима насталим прије Косовске битке наставља књижевну традицију величања лозе Немањића: Служба краљу Милутину, са пролошким житијем (1380), пролошка Житија св. Саве и св. Симеона. Кнезу Лазару посветио је н 4 списа: осим Похвалног слова о кнезу Лазару, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије, односно Синаксар, и Повесно слово кнезу Лазару (сви настали 1391. или 1392. године поводом преноса Лазаревих моштију из Приштине у Раваницу). Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ „царства небеског“ над „царством земаљским“, чиме је утемељен и црквени култ кнеза Лазара.
С пијететом се треба сјећати монаха Доментијана Хиландарца (1210 – 1264), једног од најзначајнијих српских средњовјековних писаца, као последњег ученика Светог Саве, који је себе сматрао продужетком светосавског просвјетитељства, а због улоге свјетлосних симбола у његовом књижевном стваралаштву сматра се аутентичним пјесником свјетлости. Српска академија наука и умјетности уврстила је Доментијана Хиландарца међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. На захтјев краља Уроша (1242-1276) Доментијан је 1250. године написао обимно и изузетно значајно дјело Житије Светог Саве, да би послије тринаест година, прецизније 1263/1264. године написао обимно и значајно дјело Житије Светог Симеона. Кад је ријеч о Житију Светом Сави сам Доментијан Хиландарац није био задовољан, па је оставио завјет да га доради монах Теодосије на основу упутстава која му је за живота дао, што је Теодосије урадио у периоду од 1290. до 1292. године, тако да данас у тој верзији имамо Доментијаново Житије Светог Саве.
Српско потомство у стојећем ставу треба да изговара име Ђурађа Црнојевића (друга половина XV века — почетак XVI века) који је био последњи српски средњовjековни владар Зете из династије Црнојевића, који је на Цетињу 1493. основао прву српску штампарију из које је изашло пет књига: Октоих првогласник (1493/94), дјелимично сачуван Октоих петогласник (1493/4), Псалтир с последованијем (1495), Требник, сачуван у одломцима, и изгубљено Четворојеванђеље (1495/6) које сам пронашао у Аустријској националној библиотеци, о чему сам писао у студији „Српско благо у Бечу...“.
Мало ко данас зна да је митрополит Јаков Серски оставио запис у рукописној књизи из 1359. године са само четири савршена стиха који се одликују савршеном римом и симетричном версификацијом: „ О Синају, о светлости моје сијање! / О Синају, о силно ми за тобом жуђење! /Ти што у огњу неопаљена сачува се, / Сачувај ме од огња што вечно гори!“
Само ријетки знају антологијске стихове Јелене Лазаревић Балшић Косача у пјесми „Отписаније богољубно“, или Јефимијине антологијске пјесме: Похвала кнезу Лазару, Запис на Хиландарској завеси и Туга за младенцем Угљешом, а све ово спада у најзначајније странице српске средњовековне књижевности.
Мало коме је познато да је српски средњовјековни писац Никон Јерусалимац (око 1380.–послије 1468) био духовник Јелене Балшић, с којом је водио интензивну књижевну преписку. У својим посланицама, писаним природним, личним тоном, Никон развија теорију монашког живота у исихазму и генеалогију врлина лозе Немањића, тврдећи за своју духовну кћер да „добри изданак ниче из добра “корена”. Њихова преписка у књижевно–естетском и духовном смислу убраја се у саме врхове српске средњовековне епистолографије. Саставио Горички зборник (1441/42) у који је, поред ових писама, уврстио преводе и преписе неких старих дела, као и свој путопис Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи у коме, поред топографије Свете земље, има згуснуте поетско–филозофске лирике.
У запећак историје бачен је Кипријан Рачанин (прва пол. XVII в. — почетак XVIII в.), српски предбарокни песник и иконописац, оснивач преписивачке школе у Сент Андреји. Он је саставио Буквар словенских писмена (1717), у коме је дао и прва правила српске версификације. Међу оригиналним радовима најзначајнија је његова надахнута Стихира светом кнезу Лазару (1692).
Мало коме је данас познато да је патријарх српски Пајсије I, познат и као Пајсије Јањевац (рођен око 1542. године у Јањеву – умро 2. новембра 1647. године у Пећи био архиепископ пећки и патријарх српски од 1614. до 1647. године, кога од 2017. године Српска православна црква га прославља као светитеља, написао два значајна књижевна дјела: Житије цара уроша и Службу цару Урошу.
Ћирило Хоповац (почетак XVIII в.), српски љетописац из доба Велике сеобе, игуман манастира Хопова. Из његовог пера потичу разне биљешке записане око 1721, од којих је најупечатљивија о бјежању и странствовању народа и патријарха Арсенија III Црнојевића пред Турцима и о погибији многих својих савременика после 1683. године. Један је од три писца очевидца који свједоче о овим трагичним догађајима (поред даскала Стефана Раваничанина и даскала Атанасија Србина).