Одувек је сматрала да његову смрт баш стварно
и искрено жели. Колико пута је у скоро полувековној заједници са њим то
помислила и изговорила. Од њега - никад миран дан, никад миран сан, само прека
реч, мржња, њему - само да умре; најчешће је о томе и тако говорила људима око
себе. У погледима и речима других тражила је саучешће и оправдање за сваку
ружну реч, неизговорену злу мисао упућену њему.
Сада, пошто је схватила да се то што је одувек говорила, и мислила да жели, стварно и догодило, само је смогла снаге да седне наспрам и њега и празно гледа у његово лице испражњено од смрти, очи које су извесно већ лутале васионом тражећи неко ново уточиште. Заправо, за тили час, за неку секунду, довела је у сумњу своју, како је мислила, искреност да жели његову смрт.
Боже, шта се то десило? Како се то десило? Па јуче... Како то да је сам неколико тренутака од његове смрти... Да ли баш смрти? Шта је то уопште смрт? Како је уопште и тако нагло променила себе и свој угао гледања на све то... на њихов живот... Какав беше наш живот заправо? - у правцу мртвог супруга чије јој је тело било у измаглици, без јасних контура, упућивала је више мисао него телесну снагу.
Нека лупњава у суседној просторији, где јој је извесно био син, вратила је на час у реалност. Али само на час.
Боже... па зашто си ме мучио толико, зашто никада ниси ни на шта пристајао? Како сам до пре пар сати по хиљадити пут од тебе тражила новац да купим... Шта да купим? Шта ми то треба? За шта ми је то требало? Новац више није имао никакву сврху. Око чега смо се ми целог живота свађали? Зашто никада...?
Више није могла нити једну мисао да изведе до краја. Све је било доведено у питање. Па и тај његов новац који никада од оног дана није видела у својим рукама, сада када чврсто мртвачки држи и као да каже: ''Е и сад ти га не дам иако сам то обећао'', више нема никаквог смисла. Проклети новац око кога су се безброј пута посвађали, у сукоб уплитали и сина, снаху, унуке, како је све то сада било безазлено, бесмислено. Проклете паре, за шта оне људима служе? Да се само гложе! Сада, када су на дохват руке, само да их узме, сматрајући то за неку своју коначну победу... како сад све то ништа не значи... како их она, заправо, и не жели јер је то био само начин да до њега допре, како је то до јуче имало неки смисао, а данас никакав. Зашто је овако морао да оконча? Да ли је то резултат њене клетве, жеље за осветом? Да ли му је то казна? Освета Бога? Није могла у тренутку да се сети зашто јој је на ум пала освета.
А да, присетила се неког момента. Како је то могла да заборави? Од тога је све и почело. Она је била повређена жена. Јако повређена. Да, то је зато што је хтео да побегне у Италију са... како се зове та жена? Да, да... Она, због које је имао жељу да побегне, а њен мираз потроши, дете остави... И због чега једно другоме нису ништа опростили и због чега су живели тако како су живели? Због чега је желела... Шта је желела? Да умре? Да ли је то и стварно желела? Који је сад ово осећај, да ли и даље мржња, или страх, слобађање? Да ли ће све ово имати за исход опроштај? Да ли ће му оно што је било, што је тако некада давно повредило и уништило њихов однос, опростити?
Боже, сада када га гледа овако немоћног, беспомоћног, да ли га је требало мрзети и цео живот проживети овако? Да ли је све оно што се десило било илузорно, глупо, непотребно?
Изашла је из собе и грубо и неконтролисано, уграђујући у изговорено неки бес, тог момента неочекиван, рекла сину: - Овај је умро...
- Који оооовај? - не доводећи у питање могућност да то има везе са његовом кућом - полуодсутно, како је дуго времена уназад реаговао на њихове сталне и свакодневне изливе мржње, изговорио је син.
Опет неконтролисано, вероватно пратећи унутрашње импулсе и бивајући њиховим исходом потресена, почеле су да јој теку сузе, које су наговештавале да ће бити поништено све што се између њих дешавало скоро читавог њиховог заједничког живота, онај силни отров у ерупцијама избациван у етар.
Вратила се у собу, тихо старачки и празно гледала у очи супруга из којих је ишчилио живот, које су биле отворене, без садржаја, усмерене ка потпуној празнини васионе... са чврсто стиснутом песницом и новчаницом у њој. Новчаницу је посматрала немо. Али то није више била новчаница, сада је то био папир без вредности, који никоме ништа није значио. О стиску тог сада празног папира није могла више да сагледава праву намеру бившег власника.
Пошла је ка сандуку да потражи црнину.
Сада, пошто је схватила да се то што је одувек говорила, и мислила да жели, стварно и догодило, само је смогла снаге да седне наспрам и њега и празно гледа у његово лице испражњено од смрти, очи које су извесно већ лутале васионом тражећи неко ново уточиште. Заправо, за тили час, за неку секунду, довела је у сумњу своју, како је мислила, искреност да жели његову смрт.
Боже, шта се то десило? Како се то десило? Па јуче... Како то да је сам неколико тренутака од његове смрти... Да ли баш смрти? Шта је то уопште смрт? Како је уопште и тако нагло променила себе и свој угао гледања на све то... на њихов живот... Какав беше наш живот заправо? - у правцу мртвог супруга чије јој је тело било у измаглици, без јасних контура, упућивала је више мисао него телесну снагу.
Нека лупњава у суседној просторији, где јој је извесно био син, вратила је на час у реалност. Али само на час.
Боже... па зашто си ме мучио толико, зашто никада ниси ни на шта пристајао? Како сам до пре пар сати по хиљадити пут од тебе тражила новац да купим... Шта да купим? Шта ми то треба? За шта ми је то требало? Новац више није имао никакву сврху. Око чега смо се ми целог живота свађали? Зашто никада...?
Више није могла нити једну мисао да изведе до краја. Све је било доведено у питање. Па и тај његов новац који никада од оног дана није видела у својим рукама, сада када чврсто мртвачки држи и као да каже: ''Е и сад ти га не дам иако сам то обећао'', више нема никаквог смисла. Проклети новац око кога су се безброј пута посвађали, у сукоб уплитали и сина, снаху, унуке, како је све то сада било безазлено, бесмислено. Проклете паре, за шта оне људима служе? Да се само гложе! Сада, када су на дохват руке, само да их узме, сматрајући то за неку своју коначну победу... како сад све то ништа не значи... како их она, заправо, и не жели јер је то био само начин да до њега допре, како је то до јуче имало неки смисао, а данас никакав. Зашто је овако морао да оконча? Да ли је то резултат њене клетве, жеље за осветом? Да ли му је то казна? Освета Бога? Није могла у тренутку да се сети зашто јој је на ум пала освета.
А да, присетила се неког момента. Како је то могла да заборави? Од тога је све и почело. Она је била повређена жена. Јако повређена. Да, то је зато што је хтео да побегне у Италију са... како се зове та жена? Да, да... Она, због које је имао жељу да побегне, а њен мираз потроши, дете остави... И због чега једно другоме нису ништа опростили и због чега су живели тако како су живели? Због чега је желела... Шта је желела? Да умре? Да ли је то и стварно желела? Који је сад ово осећај, да ли и даље мржња, или страх, слобађање? Да ли ће све ово имати за исход опроштај? Да ли ће му оно што је било, што је тако некада давно повредило и уништило њихов однос, опростити?
Боже, сада када га гледа овако немоћног, беспомоћног, да ли га је требало мрзети и цео живот проживети овако? Да ли је све оно што се десило било илузорно, глупо, непотребно?
Изашла је из собе и грубо и неконтролисано, уграђујући у изговорено неки бес, тог момента неочекиван, рекла сину: - Овај је умро...
- Који оооовај? - не доводећи у питање могућност да то има везе са његовом кућом - полуодсутно, како је дуго времена уназад реаговао на њихове сталне и свакодневне изливе мржње, изговорио је син.
Опет неконтролисано, вероватно пратећи унутрашње импулсе и бивајући њиховим исходом потресена, почеле су да јој теку сузе, које су наговештавале да ће бити поништено све што се између њих дешавало скоро читавог њиховог заједничког живота, онај силни отров у ерупцијама избациван у етар.
Вратила се у собу, тихо старачки и празно гледала у очи супруга из којих је ишчилио живот, које су биле отворене, без садржаја, усмерене ка потпуној празнини васионе... са чврсто стиснутом песницом и новчаницом у њој. Новчаницу је посматрала немо. Али то није више била новчаница, сада је то био папир без вредности, који никоме ништа није значио. О стиску тог сада празног папира није могла више да сагледава праву намеру бившег власника.
Пошла је ка сандуку да потражи црнину.
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Милан Влајковић, социјални радник у пензији, рођен 1949.године у Појату, Општина Ћићевац, живи у Параћину. Књижевна интересовања – сатира и кратке приче, понекад – приче везана за детињство и личну историју, поготову професионалну