Петар Милатовић Острошки: Не могу у Црној Гори зли да се договоре ко је гори!

Са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем
на промоцији књиге Јована Маркуша у Подгорици

     Учествујући редовно на литијама често сам разговарао са мојим пријатељем блажепочившим митрополитом + Амфилохијем. Знајући да се за Српство борим од 1968. године; да сам три пута робијао док је зликовац Броз био на врхунцу моћи; да сам у вишедеценијској емиграцији оставио дубок траг са 42 написане књиге на српском и њемачком језику на бранику Српства; да сам организовао и предводио преко 200 масовних српскох демонстрација у Бечу и свијету; да сам одржао преко 1300 националних предавања на свим континентима; да сам преживио два атентата у емиграцији; да сам остао на истој националној, светосавској, антикомунистичкој линији, блаженопочивши митрополит Амфилохије је високо цијенио моје мишљење до те мјере да ме лично водио у његов завичај код своје браће у Баре Радовића. Приликом наших дружења измjењивали смо мишљења о предстојећим турбулентним временима уочи избора 30. августа 2020. године.

    Митрополиту сам увијек говорио да на предстојећим изборима мора да се појави некомпромитована личност која ће радикално да промијени антисрпску ситуацију у Црној Гори која траје од 1945. године испод разних партијских обиљежја, јер су све политичке опције базиране на антисрпском континуитету титоизма као најгорег антисрбизма. Да би се радикално промијенила ситуација савјетовао сам му да се активирајау нове националне, антикомунистичке, светосавске политичке снаге и при том сам пледирао да се за лидера те опције изабере ерудита и националиста др Лепосавић. Митрополит се на крају, на жалост, на наговор Гојка Перовића одлучио за др Здравка Кривокапића, неоспорног интелектуалца, али неискусног у мутним политичким црногорским водама.
    Послије митрополитове смрти Кривокапић више није имао контролора и срљао је из грешке у грешку, а највећа му је била што је доследно спроводио своју недоследност од компромиса са антисрпским лобијем на челу са Албанцем Дританом Абазовићем, преко избјегавања да потпише Темељни уговор са СПЦ до катастрофалних политичких потеза. У међувремену морални побједници избора су гурнути у запећак по директиви Билдерберг групе  и Трилатералне комисије преко америчке и енглеске амбасаде у Подгорици и при том су неколико пута, што свјесно, што несвјесно, навртали воду на воденицу ДПС-а.
     Сада је ситуација таква каква јесте, на дјелу је четворострана поларизација која нас брука на све четири стране свијета. На једној је такозвана „мањинска влада“ што је еуфемизам за албанизацију и муслиманизацију Црне Горе на челу са предвиђеним премијером, иначе Албанцем,  Дританом Абазовићем. На другој страни је Кривокапићева намјера да смијени Абазовића са мјеста потпредседника Владе. На трећој страни је главињање главом без обзира и памећу без циља вјечитих „српских лидера“ Мандића (војводе од трпезе), Кнежевића (а ла Коча Поповић) и Медојевића, изворног либерала и најзаслужнијег што је из устава протјеран српски језик, а тај трио професионалних Срба је захвалан материјал за нове Домановиће и Нушиће. На четвртој страни је некадашњи Савез комуниста, или ДПС коме одговара хаос јер они су из хаоса настали и у хаосу се најбоље сналазе. 

  СРБИ СУ СИТИ ПРОФЕСИОНАЛНИХ СРБА

       Срби су доживјели највећи морални и национални пораз у  историји? Заашто је то тако? Одговора има више и они су једноставни, препознаћемо их сами свуда око себе. Наиме, част изузецима, али најгрлатији „Срби“ били су: удбаши, пробисвијети, профитери, моралне наказе, интелектуални пигмејци и духовни лилипутанци. Сви су они приватизовали Српство, сви они имају СРПСТВО У ДУЋАНУ које показују свијету као мртву природу.

На Мирополитовој слави Аранђеловдан
2019. године у Цетињском манастиру

     На крају, све су то Срби без Српства и људи без чојства! Срби су сити професионалних „Срба“ који су на јслима буџета Мила Ђукановића и Александра Вучића. Булументи професионалних „Срба“ достојанство је недостижна категорија, али то им не смета да се гурају тамо гдје се, шаком и капом, дијеле безвриједна вашарска одликовања за професионално „србовање“, малоумно антиумовање, сопственим заблудама робовање, док, истовремено, народ тоне на дну клоаке коју су перфидно припремили антинародни идеолози и дежурни ћутолози, а обе групе стокупљевина данас су професионални Срби, дакле Срби без Српства и људи без чојства! Управо захваљујући њима створен је програмирани хаос који одговара свима осим часним Србима!

 ГДЈЕ ЈЕ ИЗЛАЗ ИЗ НАМЕТНУТОГ И ПРИВИДНОГ БЕЗИИЗЛАЗА?  

    Из овог наметнутог и привидног безизлаза постоји излаз. Само треба хтјети, смјети и умјети. Хтјети да се препознају, саборно окупе и политички организују некомпромитоване националне младе комунистичке снаге које нису заражене вирусом комунизма и мондијализма. Смјети кренути у бескомпромисну одбрану српских виталних инетерса свим расположивим цивилизацијским средствима од којих издвајам јасно политичко дјеловање са циљем да се освоји власт и развласте сви досадашњи властодрци и кривично санкционишу сви криминални политичари и политички криминалци с лијева, с десна и по средини. Умјети зналачки сабрати све националне, светосавске, антикомунистичке снаге и саборно их усмјерити ка освајању власти, послије чега би се спровео референдум за уједињење са Србијом и Републиком Српском.  Све друго је узалудно надање и из празног у шупље пресипање, јер не могу у Црној Гори зли да се договоре ко је гори!

         Да заокружим, са овом досадашњом политичком олигархијом на власти и у опозицији, брзо ће српски народ стићи до властитог краја, односно нестанка и свођења државотворног народа на обично културно-умјетничко друштво које ће увесељавати Арнауте, потурице, усташе и остале србогладне србождере. Дакле, једини спас је у националној политичкој странци која ће бескомпромисно, свим расположивим цивилизацијским средствима, бранити српске националне интересе.