Ветрови свакодневни махнитају
Ноћне се мисли под звезде сакривају
Страхови миле по храпавој кори времена
На дну седмог мора остају сва питања
Птица се у бесмислу изгубила
Поглед у чвор свезала
Радост перјем покрила
Чежњу воском залила
Планина јој лево крило притиснула
На десном се равница разбашкарила
Море се о снове разбија
Кроз крвоток немоћ завија
Чекање се у ништавило претвара
Узалудно се ситнице нежношћу преливају
Танка је кора трпљења
Пуцају старе ране
Ломе се нове туге
У со се сузе скамењују
У песак сећања затрпавају
Бесомучност гребе по стварности
Исклијава семе безобзирности
И руке узалудно трагају за додирима
Ипак...
Испод нечијег погледа
Испод нечијег трептаја
Самује златно зрнце љубави
Безгранично, бесебично
Стварно
И осмех прекрије дан
И птица слети на длан