Пеко Лаличић: Моје певање

П Е С М А
 
Са мном се роди
па ме води
кроз ватре и воде,
поноре и непроходе,
на моја одредишта
и њено небо,
у њене воћњаке
и моје воденице,
и доји гласом своје крви
да се њом одређујем
и трајем у сећању на пљусак
који је наговестио пролеће
у којем не умиру птице
док се не вину у небо.
 
Док сјај сјају не врате
 
 
МОЈЕ ПЕВАЊЕ
 
Јутро ме измами
на реку.
 
У мени свану
сазнање
да је моје певање
из ње потекло
снагом срца,
срцем спознаје,
спознајом ватре
у камену,
у извору,
у немиру,
и белутка у мени,
мене у песми,
песме у води,
која води
мостовима
у висине,
међ’ обичне
оцртане смехом јутра,
ноћним миром
и увиром
непојамног,
води знаног,
дамарастог,
урнебесног,
 дивљења достојног.
 
 
 
ДОЛАЗИМ ПРВОМ ПЕСМОМ
 
Белим грлом у јагоде,
белом душом у походе,
свему светом,
свету своме,
своме роду,
роду реда,
првом реду,
првој птици
дошлој с југа,
првом југу,
мом истоку,
твоме зову,
теби зовној
јутрос пођох
на крилима своје птице,
возним редом несанице,
да вам пружим руке сунца,
моја сунца.
 
Сунца моја,
у походе долазим вам
са истока
првом песмом.
 
 
 
ЗАТЕЧЕН ЈУТРОМ
 
Под брезом
на ивици шуме
у капи росе
угледах
тебе и сунце.
 
Смешили сте ми се.
 
Унесох вас
у песму.
 
У њу ушеташе
птице.
 
ПРОБУЂЕН ЈУТРОМ
 
Опчињен сјајем
белутка
заустављам се
у лету птица.
 
Пробуђен јутром
слећем
у песму
да укротим
нарав ветра.
 
Белутак
да процвета.
 
 
УХВАТЉИВ БЕЖИМ
 
У шуми неспокоја,
на дохват недохвата,
ухватљив себи бежим.
 
За мном кука и мотика,
за њима пси и лисице
и гора без птица.
 
Птици у кљун ускочих,
мени спокој у недра,
ухватих себе у песми.
 
 
 
ОПИЈЕН ПЕСМОМ
 
У зору
сањах зору
и црвен дан
без јаве.
 
Опијен песмом
изгарам
на путу
у вечност.
 
 
БЕЗ ЊЕ МЕ НЕМА
 
Она ме поји,
она ме пије,
 
и није да није,
без ње ме нема.
 
Без песме сам ништа, 
ама баш ништа.