Топла кујна која мирише на свеже скувано млеко помешано са мрисом свежих прженица од домаћег хлеба, испржених на масти. Мајка која ужурбано послује око зиданог белог шпорета налик на стару локомотиву и нас четворо деце забављени отисцима од јастука на руменим обрашчићима је слика која и у мојим раним шездесетим не излази из сећања.
Кад помислим на мајку увек се сетим њених вежених јастука који су ноћу на нашим малим образима остављали трагове налик трешњама, птичицама и цветићима. Зими су мирисали на свежину мраза сушећи се напољу на ленки (жици, или дрвету за простирање веша), а лети на чисто од топлоте сунца. Мирисали су на руке наше мајке изборане од тешког рада, топле и исцељујуће.
Сећам се мајке и оног огромног разбоја што је на њему ткала ћилиме, кудељно платно и крпаре за време дугих ноћи, у кујни иза шпорета. Помешани звукови брда, чунка и педала ођекивали су кроз кућу до касно у ноћ.
Сећам се и лета и опет моје мајке како на глави носи послагано кудељно платно, придржавајуци га десном руком, а у левој руци носи дрвену пракљацу и уздигнуте главе витка као јела иде кроз аде према Дрини.
Сетим се и очи ми засузе као од оног летњег сунца док гледам мајку како полусавијена на Црном виру удара пракљачом по равном дринском камену на коме је наслагано мокро кудељно платно. Ударци ођекују и ехо оџвања у шибљаку преко Дрине, тамо у Босни.
Испред босанског шибљака где се у јесен и пролеће улива мали поток у Дрину, тик на обали, то исто раде две жене у цветним димијама задигнутим и прикаченим за појас, босе, док се око њих врзмају њихова деца.
Ехо њихових пракљача одзвања у нашем шибљаку. Мешају се звукови час са једне, час са друге стране и тако настаје најлепша симфонија мог детињства. Моја мајка простире платно по белом дринском облутку, да се на сунцу избељује. Омекшало од удараца и опрано од ситних заосталих делића кудељног предива.
Буле у цветним димијама односе своје платно и гледам их како га простиру горе на брежуљку, у башчи међу шљивама. Ту сунце боље обасјава њихово платно, него поред Дрине.
Још јесенас довикивали смо се можда са њима, а можда са њиховим ћеркама које су биле у димијама. Ми смо чували свиње поред Дрине, а оне у оној истој башчи су чувале овце.
- Була, була, трамбула...
- Еј, Србијанци, шупљи вам опанци...
Онда би настао смех и тамо и овамо.
Мајка је једном рекла како није лепо певати такве песмице малим булама. Није можда било лепо, али је то била наша узајамна игра да кроз довикивање разговорамо нашим дечијим језиком који старији некад нису разумели.
Помислим понекад како и небо воли Дрину, па је сунчаним зрацима додирује и диви јој се, а она у пролазу поздравља чаробном плавичастом светлошћу својих брзака стварајући утисак да су река и небо нераскидиво повезани необичним спојем светлости и воде.
Помислим и како ми нисмо свесни те лепоте која ће једног дана нестати. Остаће само успомене да су неке жене белиле платна на Дрини.
Милунка Поповић, рођена Полић 2. августа 1961. године у Љубовији. У Узовници завршила основну школу, а средњу грађевинску школу у Братунцу, у Босни и Херцеговини. Цео радни век провела у грађевинској струци у Београду. У педесетим вратила сам се својој великој љубави, писању и свом родном крају Азбуковици у западној Србији, поред реке Дрине.
Инспирисана сећањима у својој родној кући, написала и објавила књигу ,,Живот је река”. Књигу је посветила својим синовима, а новелу у књизи ,,Плаво око, плакало је…”, својој мајци Миленији.
Друга књига, роман „Тајна старог храста” настао је у данима размишљања о неким људима и њиховим судбинама у времену које је далеко иза нас.
У припреми је њена трећа књига прича ,,Приче из Узовнице’’.
Добитник је награде за освојено друго место на књижевном такмичењу Културног Удружења ,,Муса Ћазим Ћатић’’ из Оџака/Минхена за причу ,, Уместо честитке за Бајрам’’.
Њена жеља за писањем и објављивањем књига није у служби популарности, већ у стремљењу да моје гомилане животне емоције угледају светлост дана и да их тако подели са читаоцима.