Вратио си се, коначно,оче
мени, мами и моме брату.
Све је исто као што је било јуче,
као да нико није учествовао у том рату.
Вратио си се и загрлио нас, нежно...
Помислиш ли, да лису и сви остали очеви
загрлили своју децу?
Они исти очеви који су са тобом гледали преко нишана
-да ли је остало у њима дана, година, сати?
Да ли је ико од њих могао знати
да се вратити неће и да се њихова деца никад неће обрадовати
тати, који их је нежно покрио пре пута без краја,
који им је правио (баш као и ти мени) папирног змаја,
лети код баке на селу. А ти си дошао, хвала ти!
А ко ће хвалити са друге стране,
да ли су њима остале успомене, или само ране,
и...шта си ти за њих постао?
Погледај руке, оче, да ли су чисте као када си одлазио, када си орао
њиву, купао нас? Ишао си, кажеш, због нас-да ли вредело пута?
Доле је остала кућа жута, мало имање са једном душом мање!
Загледај се у срце своје1 Запитај се, да ли је остало чисто
И да ли је остало исто?
Питам те, да ли си срећан, као што смо ми срећни кад смо те угледали
Жива, да ли је осмех на твом лицу срећа или,
само маска, која ће једном, кад-тад да се скине? Да ли ћеш
икада бити искрен да кажеш:
„Да! Нисам радио све оно што сам смео, нисам радио
ни што сам морао, радио сам јер сам онда тако хтео, јер сам мислио
-да боље не могу!“
А могао си, могао си да не идеш, могао си да бациш пушку,
јер су сада сви они паметнији који су тако чинили!
А где су она друга деца ( и деца те деце) којих нема
због тебе? Да ли ја њих мењам?
Понеси тајну, никад не реци, никада немој да скинеш ту маску!
Буди за нас велик, највећи, без мрље! Као да смо само спавали,
као да си само спавао! Као да смо само сањали...
Као да си само отишао доле у подрум да наложиш ватру
и вратио си се са врућим кестењем код своје деце...
Немој никада да скинеш ту маску!
Остани исти, као што си био,
а тајну чувај, не реци ником, да би те могла оцем звати!