Рано моја, непреболна,
Још си већа, кад сам те залијечила.
Млада те кожа цијелу прекрила,
Сем мене, не види те нико,
Кад се тиштањем или грчем огласиш,
Поцијепаш ме нијемим криком,
Сузама ме, кʹо поплавом сквасиш.
Кроз тебе, цијелог свијета муку
Осјетим, одболим, кʹо немир свој.
Туђе ме олује шибају, туку.
Тијесна кожа, погрешан крој.
На Сунцу трепери седеф ожиљака,
Гдје је тама распарала најтање нити.
Алʹ душа расте од муке, од мрака,
Страдањем добро од зла штити.
Не стидим те се, моја рано!
Мегдан си мој, и штит и мач.
Мориш ме и лијечиш непрестано,
Док не ишчили из крви нејач...