Боћање
Школа у брду изнад мора.
Испред школе терен за боћање. Око терена макија и високи чемпреси.
Чује се ударац дрвене кугле о куглу и по која оштра псовка.
Богови стоје у кругу око боћалишта. Један се нервозно шетка са рукама на леђима и оцењује игру, други бодри свог саиграча са камене трибине, док трећи мери раздаљину између дрвене боће ојачане малим ексерима и булина.
Освојен је тринаести поен.
Љут због резултата игре, један од богова баца муњу у море. Оно се комеша и јогуни, али је прихвата, шта ће. Док се лагано смирује, из пенушавих таласа излази малени краба и седа на оштру стену.
Свако узима своју боћу. Једна је светлуцава и сјајна и чини се да емитује светлост. Друга је загасито плава, трећа и четврта обојене су у црвено и сиво, док су пета и шеста ненаметљиво шарене.
Игра се захуктава.
Док се бодови нижу, а (не)задовољство играча расте и расположење се мења, муње парају небо и море, тутње громови потресајући тло, на шта богови не обраћају нарочиту пажњу.
Док се камење лагано круни са школе, макија гори и чемпреси се руше, а море бесни о стење, из дебелих модрина излазе све нови и нови створови, сваки чуднији и раскошнији од претходног.
Тако настају и нестају светови.
У игри.
Божанској, али, опет, игри.
Пријатељи
„Кажу“, слушао је средовечни мушкарац незаинтересовано водича, „да ће се човек, ако загрли дрво на Острву сунца, једнога дана вратити на језеро Титикака.“
Човек презриво хукну и одмахну главом. Није веровао у празне приче за децу. Па ипак је, под притиском водича, загрлио један раскошан, висок чемпрес.
Дрво је нежно зашумело и зањихало се. Човек је био омамљен додиром, иако то себи није желео да призна. Обрисао је руке о ланене панталоне, некако збуњен, готово затечен, погледао око себе како би се уверио да га нико не посматра, а потом осмотрио старо, импозантно стабло.
Одисало је столетним миром, то је морао да му призна.
Човек заглади косу и, осећајући изненадну тескобу, помеша се са групом. Ускоро је, како су пловили даље, заборавио и на дрво и на језеро и, нарочито, на легенду.
Прошле су године, деценије. Средовечни мушкарац претворио се у незадовољног и усамљеног старца. Знао је, понекад, у немирним сновима, да сања високо, поносито стабло, иако то себи никад није желео да призна.
Упркос томе, никад му се није вратио.
Једнога дана, старца изненади куцање на вратима. Седа глава с тешком муком устаде са троседа и догега се до врата. Отворио их је са видном мрзовољом на испијеном, избораном лицу и остао запањен пред призором који је пред собом угледао.
У његовом скромном, скученом дворишту, у свој својој импозантности и величини стајало је дебело, огромно стабло чемпреса. Старцу клецнуше колена, а сузе му истог трена избише на очи.
Не сећа се колико је година прошло од кад је чуо звоно на вратима, а ево га где на њима стоји нико други до стари чемпрес!
Колико мора да је препешачио километара, било је прво што је помислио. Мора да је страховито уморан. Можда ће му моја башта, иако малена, пријати, питао се бојажљиво. Има довољно ветра и воде, а кућа баца дебелу хладовину…
Ток мисли прекину му нежни, тако познати шум.
Старац се топло осмехну, загрли дрво танким, кошчатим рукама и стегну га свом снагом која му је остала у крхком, уморном телу.
Чемпрес се благо зањиха и поче да пушта корење.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Оснивач блога Белег. Објавила збирке прича Вилина планина (2006), Приче са облака (интернет издање, Пројекат Растко, 2012; штампано издање, Младеновац, 2016), Корење неба (Младеновац, 2018), збирку афоризама Читање, услов живљења (интернет издање, Пројекат Растко, 2012), Речник страха (Младеновац, 2014) и Како се плаше деца (бајке о чудовиштима, Младеновац, 2015), Путописне слике (Младеновац, 2018), Речник словенске митологије (Београд, 2021) и Речник српских митолошких бића (Београд, 2021).
Добитник повеље „Краљевског књижевног клуба Карађорђевић” за афоризам 2006. године, награде за најизазовнији афоризам на тему „С чим у Европу“ Клуба умјетничких душа Мркоњић Град (2011). Добитник треће награде Уметничког удружења „Мулти Арт“ из Зрењанина (2006), треће награде за најоригиналнију басну Клуба умјетничких душа Мркоњић Град (2011), прве награде Дружења жена „Сва лепота света“ (2006), прве награде удружења грађана „СЦИ&ФИ“ за кратке приче (2006) и Златног гула за најбољу српску хорор књигу у 2015. Академије за хорор (2016).